Učitelj

у с

О методи 15

очекивати. Искључивост је одлика површности и она спречава напредак.

И доиста, данашњи наши Хербартовци могу се поделити у две групе: у једној се налазе неколики озбиљни радници који, идући за развитком научне педагогике, усвајају све тековине његове и доводе их у склад с Хербартовим учењем; у другој, несразмерно већој групи су они који себе сматрају за строго доследне заступнике „једино научне“ Хербартове педагогике. Кад први расправљају питања, о којима је реч, спор између старих и нових не појављује се, тако рећи. Али ови други баш због тога можда тврде да новине нису „ништа ново“, јер они нису никад темељно ни упознали Хербартово учење, да би могли одвојитионо што у његовом систему није било нити је могло бити. А уколико им ново изгледа ипак као „ново“, они га просто одбацују, позивајући се притом каткад и на разлоге који с педагогиком немају никакве везе,

После свега што је речено није тежак закључак о томе у чију ће се корист морати да реши сукоб који је напред обележен. И наши Хербартовци морају већ „бити начисто с тим да њихов први учитељ са целом својом школом припада неповратно прошлости. Главни, управо једини расадник тога учења који се налазио у Јени, ишчезао је с одласком Рајновим. Универзитетски педагошки семинар, у којису управљане очи свих њих док му је на челу био Рајн, уступио је место најмодернијим погледима у области васпитања и наставе чим је Петерзен заменио Рајна. Рад Птерзенов нема ни теоријских ни практичних додирних тачака с радом Рајновим, али је у педагошком свету запажен и цењен. Његови практични покушаји у универзитетској вежбаоници привлаче пажњу, а исто тако и његово старање да тежње које су се на разним странама под истим или принципијелно сродним гледиштем јављале, среди у јелну целину, у систем. Што му за тај посао треба времена и што је успех његов засад у питању, није разлог

да се потцењује вредност његова старања. Најмање је пак

потребно, с друге стране, да се било Петерзену било другом којем заступнику темељне васпитне реформе придаје код нас онај значај који су неоправдано добили Хербарт, Цилер и Рајн. Реч ове тројице, као што смо поменули, није никад управо у њиховој отаџбини била без приговора пресудна, још