Učitelj

Продуктивна способност духа 13

сам морао бити доиста љут — рекао је у поверењу једном свом пријатељу после једне жестоке препирке са Лове-ом јер сам осећао да ми дрхте листови што ми се већ одавно није десило“. Петар Велики патио је од грча, који му је страшно унаказио не само црте лица, него и поглед“. (Ломброзо.) Попут лудака велики људи трпе од лудила величине — мегаломаније —. Песник Луције није устао пред Јулије Цезарем, јер је сматрао да је он као песник већи од Цезара Ђордано Бруно верује да је божји изасланик, „који сазнаје суштину ствари“. Хегел сматра себе за неко више, божанско биће. Једно своје предавање овако почиње: „Ја могу са Христом да кажем да ја не учим само истину, него сам ја сам истина“. Исто тако многи генији пате од меланхолије. Одавна су познате изреке: „Нема ниједног великог генија без меланхолије“; „Велика осетљивост за бол јесте трнова круна генија“. И код генија се рано буди интелектуални живот као и код лудака. За Гасендија се прича да је већ у 4 години држао | говоре; Моцарт је у својој 6 години давао концерте; Мирабо је у својој 7 години држао говоре, а у 10 је већ издао књиге: Данте је у 9 години написао један сонет Беатричи; Тасо је у 10 години писао песме; Паскал и Конт у 13 години били познати мислиоци; Келдерон и Лопе де Вега у 13 години били су већ славни песници. Даље и геније је подложен разним ћудима и настраностима као и лудак; и он је расејан као и лудак. Несталан живот — скитање — карактерише генија и лудака подједнако. Геније болује од лудила прогањања, верског лудила, ха дерестезије, аналгезије, анестезије као и лудак; пада често у контрадикције, чини глупости и погрешке као и лудак. Многи су велики људи морално неосетљиви (тога) тазапћу) као и лудаци; многи су од њих неисправни у раду, незадовољни са животом као и лудаци. И они стоје у моменту стварања под утицајем инспирације као и лудаци; и они су оригинални као и лудаци. Ломброзо наводи даље много случајева душевно болесних генија. По њему су патили од душевног растројства међу осталима: Монтанус, Харингтон, Тасо, Њутон, Русо, Бајрон, Ленау, Сечењи, Бодлер, Мопасан, Ампер, Шуман, Свифт, Клајст, Стринберг и Ниче. „Свифт је умро у потпуном лудилу оставивши тестаменат, који је неколико година раније написао и у којем је 11.000 · фунти стерлинга завештао лудацима. Он је саставио и свој епитаф у коме је своје грозне душевне патње изразио следећим речима: „Овде почива Свифт, овде, где му гордо презирање више не раздире срце“. (Ломброзо.) Шуман је уобразио да му „Бетовен и Менцелзон диктирају ноте из гроба". Монтанус је постао жртва усамљености и претеране моћи уображења; он је био уверен да је претворен у зрно и није се мидао из страха да га птице не би покљуцале. Харингтон је.

Учитељ А | | 8