Učitelj

+“

Народне школе на солунском фронту 15

јом. Да ли Ломброзо има правор Кад се дубље продре у ствар увиђа се да он нема право. Пре свега из тога што неки генији имају много заједничких особина са лудацима, што су многи од њих наклоњени халуцинацијама и ћудима преразних облика, не следује да је генијалност болест ума. Све се то јавља и код обичних просечних људи, па ипак их нико не проглашава за умоболне. Друго из тога што постоји извесан број великих људи, који су патили од нервног растројства или падавице, не излази да су те болести главни услов генијалног рада. Јер насупрот душевно болесних и епилептичких генија можемо да наведемо читав низ потпуно здравих генија. Такви су: Христос, Сократ, Аристотело, Ханибал, Цицерон, Августин, Декарт, Спиноза, Лајбниц, Беркли, Јум, Кант, Корнељ, Расин, Сулејман Величанствени, Луј ХТУ,, Бисмарк, Шекспир, Гете, Пушкин итд. Истина прекомерна моћ духа, као и претерани свесни рад могу додуше и превремена да

· сломију њихово тело и да их одведу у Лудницу, — „али зато

оно што су они у здравим данима створили нема никакве везе са лудилом“. Бесмртна дела даје геније само у доба свога цветања и напредовања, а не у доба вењења и умирања. Метеор је метеор — вели Станојевић у својој књизи Лудило и култура — само док је на небу, кад падне на земљу он више није то. Геније је геније док није доспео у болницу, кад се ту нађе, у тој кући, он је свршио своје, он више не ствара“.

Очевидно да геније није неки патолошки тип праћен кроз живот појавом лудила или падавице, већ је он најсрећнији и најдрагоценији облик човечје природе преко. којега нам васиона саопштава своје тајне. Генијалан човек је нема сумње аномалија, али не у регресивном, дегенеративном, него

у прогресивном, еволутивном смислу. Он црпи своју генијал-

ност само из здравог духа; болестан дух генијална дела не може да ствара. Геније је геније само док му је дух здрави снажан, а чим то престане да буде он више није геније.

о 10

_ ИСТОРИЈА ВАСПИТАЊА И НАСТАВЕ

Народне школе на солунском фронту

1916—1918 од Дим. Ј. Стојановића

Напуштањем Отаџбине 1915 год. напустили смо били нашу земљу, али смо собом понели сва битна обележја држа-

ве, према којима смо и у туђини живели као организована држава.

%