Učitelj

.

Дечје игре у забавишту 12

дивидуе већи специје. Теорија, дакле, инсистира на карактеру биолошком и васпитном значају игре.

Клапаред тврди, да игре врше физиолошку и психолошку функцију. Тако неке производе опште процесе умног живота као: перцепцију, моторне способности, идеацију, сентименат; друге врше специјалне функције у борби, лову, афекту, имитацији, социјализацији итд. Према свему томе: игре се могу поделити на: а) Сензоријалне за развитак и васпитање чула; 6) моторне за развитак и координацију покрета, способности, оштроумља итд. и в) психичке игре, које могу бити: интелектуалне за развитак имагинације и интереса; афективне за развитак храбрости и уздржавања од бола, и емоционалне за културу воље итд.

Силвио Марани износи, да игре могу да буду индивидуалне и колективне.

Индивидуалне игре су оне, када се дете игра само и кад стално тражи начина да манифестује своју активност. Још у првим месецима свога живота деца почињу са индивидуалном игром и траже предмете, да их пипају, преврђу, било што им је то једна врста искуства или нагон за развијањем своје сопствене активности, да виде како и она могу својим рукама да изведу неку промену. Доцније такви експерименти, што рекла Паола Ломброзо, пружају деци једно осећање поноситости и задовољства. Али упоредо са развитком физичког жи-. вота, према једном феномену названом паралелизам бива и формација свести. Деца сад траже другове као помагаче у формацији психичког живота и стога у колективним играма преовлађује симпатетички сентименат, јер малишани жуде, да живе заједно, да се такмиче, истичу, траже правду и истину, да манифестују све оне сентименте, који образују супстрат људског друштва. У прилог тога писала је и Некер де Сосир: „Многобројни дечји скупови за време игре јесу један од најглавнијих услова за социјално васпитање“.

За време колективних игара дечја душа припада гомили. Старији осећају дужност, да млађима пруже какав добар пример. Млађи опет уздижу храброст старијих и траже прилику, да их имитирају, док се у свима случајевима манифестује карактер свакога.

Главни оснивачи дечјих забавишта Фребел и Марија Монтесори истицали су игру као најглавнији фактор у развићу деце. Фребел тврди, да се свако здраво дете игра и да је игра спонтана и слободна манифестација душе. Игра је најистинитији и најдуховитији производ човечји у периоду детињства и једно време замисао целог унутрашњег живота. Миран, оштар поглед правог познаваоца људи у слободно изабраној игри детета, открива сав његов будући живот. Од игре готово највише зависи, да ли ће тај живот бити ведар