Učitelj

5,

Педагогија екипе 139

жим. Иако школа има да игра какву улогу у тој прилици, она се састоји управо у томе да уздигне и уобличи целокупну животну способност ученикову, дубоко корење његове личности, а не само да узима у обзир интелектуалну страну која заправо чини само најповршнији део.

На ту интелектуалистичку страну једнакости „разреда“, прикључује се, као последица, једна друга: пасивност. Школа пасивна, трома, где је улога ученикова да слуша, у ствари је неизбежна допуна интелектуалистичке школе, књишке школе. Када се у школи на ученика гледа као на биће, којему недостаје иницијативе и самољубља, он осећа да је мерен и разврставан како то чини интелектуалистичка школа, као нека материјална ствар.

Интелектуализам и пасивност школе добили су у наше доба љут и отсудан удар; тај ударац нанеле су с једне стране „Нове школе“, а с друге „Радне школе“. Нове школе образују животне заједнице учитеља и ученика, у којима је вештачка целина „разред“ замењена стварном целином „групом“, тако да прва при том губи свој апстрактни интелектуални карактер да би се преобразила у једну животну заједницу. Већ у тој школи учиник није више нешто што осећа да је разврстано као какава мртва ствар, него биће које треба третирати као нешто живо, које не може, тако рећи, бити сведено на ту апстрактну уједначеност разреда.

С друге стране „Радне школе“, створене од Пепеу-а, његовом идејом „васпитања радом“, и од Кетзсћепзђејпега, његовом концепцијом о „школи рада“ поставиле су као центар школског живота интимну основу личности детета: рад; али не макакав рад, наметнут споља, који не води рачуна о условима детињег живота, — који постоји већ у традиционалној школи, — него један рад спонтани, аутономни: саморад.

Основа школе рада је игра. Ова чини једну битну, животну потребу детета, па као и о свима биолошким нужности“ ма, треба и о њој водити рачуна у васпитању. Тако гледају на њу готово сви модерни психолози и педагози: К. Отоог. Сјарагеде, Пепеу, Мопфезвот, Кеглете, Песгоју, Сопатећ, итд.

Ма да игра чини једну битну потребу детињег живота, она је по својој природи нешто спонтано, аморфно, бесциљно. Па ако васпитање треба да буде привлачно, пријатно, весело као што је игра, оно мора да буде и нешто више. Да, у васпитању првог детињства тај облик активности игре треба да превлађује, код веће деце од 10 до 16 година васпитање треба да наводи на напор, на премашивање, на подвиг. Ранија етапа могла би да има помало отисак мекости, пријатности, благости; али у другој периоди детињства, треба повећати напрегнутост, потстаћи напор. Иначе би се пало у слабост, у мекост, у Размекшавање и дете, на крају свог школског доба, нашло би се неоружано пред животом.