Učitelj

416 Учитељ

дагогију. Тај педагошки значај овог учења је, по моме мишљењу, тројак: философско педагошки, научно педагошки и практично педагошки. Под философско-педагошким значењем овога учења треба разумети ону светлост коју оно баца на она философска, питања, без чијих се решења не може замислити никакав педагошки систем, и у којима су се, према томе, пе„дагози свију времена опредељивали и морали опредељивати, а то су: шта је човек» Шта је смисао и циљ људскога живота» Је ли човек слободан или не» Да ли је могуће мењати људски карактер или не» итд.

Под научно педагошким значењем овог учења треба ра„зумети шта из њега следује за педагошке норме или педагошка начела, која се могу изводити или из психолошког искуства, У коме се огледа наше сазнање о дечјој психи, као што чини савремена, емпиричка педагогија, или се пак могу дедуцирати из оних апсолутних истина, које се односе на циљ људског живота и однос човека према њему, а које се изражавају у форми фи„лософских догама или аксиома. Под практично-педагошким значењем овога учења треба разумети улогу коју ејдетске слике играју при извођењу наставе: да ли се оне показују као сметња правилног извођења наставе или као један фактор који за наставу може бити од користи.

Највећи философско-педагошки значај овога учења о еј„детским сликама огледа се у томе, што оно иде у прилог т. зв. педагошком оптимизму, који насупрот педагошком песимизму учи да је структура људскога духа таква, да се може мењати по вољи васпитача, а сходно опште признатим циљевима људскога живота. У овоме смислу говори о педагошком значењу свога учења о ејдетизму сам Ерих Јенч. Заблуда је свих педагога ранијих времена, чак и самих преставника педагошког оптимизма, што су сматрали да је опажање за разлику од виших душевних функција, као што су претстављање, мишљење итд. непроменљиво. „Међутим је управо један од главних ресултата ових испитивања“, вели Јенч, „то, да је опажајни свет код младих још посве у току развића и променљивости, и да је пластичан, и то чак не много мање пластичан од света њихових претстава". Опажаји дакле,. које је од увек и најсмелији педагошки оптимизам сматрао за непластичне, не показују ни најмање тај карактер.“)

Научно педагошки значај овога учења истиче нарочито О. Крох. Као највећу заблуду старе педагогије истиче Крох то, што је она своја начела заснивала на психолошком сазнању душевних појава одраслог човека: она је погрешно сматрала дете за малог човека, чија се психа само квантитативно разликује од психе одраслих. Ту заблуду нису увидели ни многи од новијих

1) Е. Јаетзећ, н. н м. ст. 552.