Učitelj

Јогунство 513

смо их, да су они немоћни, да су само бедна чеда и да је дечја срећа најслађа. Они постају робови и почињу са страхопоштовањем гледати на нас и скрушени у покорности, прилазе нам са страхом, као пилићи квочки. Они ће се бојати и плашити од нас, гордећи се тиме, што смо ми тако моћни и.умни, да смо тиме могли умирити и укротити стадо, које толике милионе душа броји. Они ће ослабљени дрхтати и бојати се гнева нашега; њихов је ум окован, очи им постану сузне и увек плачне, као у деце и жена, али ће исто тако лако прелазити, на један само миг наш, у веселост и смех, у радост и срећну дечју песму, песму нооше у (О, ми их разрешавамо и грехова, као слабе и немоћне и они нас зато неизмерно љубе, као деца, јер им дозвољавамо да греше. Ми им кажемо да ће сваки грех њихов бити искупљен, ако исти буде учињен по нашој дозволи..... Ми им допуштамо или забрањујемо да живе са својим женама и милосницама, да имају или немају деце — све им се, једном | речју, суди по њиховој послушности и покорности ...... -

Ето схватања тлачиоца човека и човечанства свога времена. Може се без претеривања рећи, да је сав морал ранијих времена био сведен на слепу послушност. Онај ко је послушан, интенцијама силних, он је томе и моралан био. Воља се мора потчинити кодексу, устројеном противу живота, слободне мисли и слободног самоопредељивања. На тој основи створен је и циљ моралног васпитања, који се данас не може одржати и који не може бити у сасгласности са нашим мерилом и нашим социјалним установама и друштвеним постројењем данашњег времена. Треба се снажно опасати стварношћу, поступно повезати све могуће законе социјалног поретка и све уредбе и уста-

нове друштвене, у хармонијску социјално-етичку целину. И наша школа, зато не сме ниједну самосталну појаву дечје природе угушивати, нити при том сме правити какве разлике међу њима, било да су оне упућене на добро, било на зло, обзирући се при том, на освештану истину, да извесни недостатци могу понекад бити само груб израз драгоцених особина човекових. Вредности и врлине, у виду тих „недостатака“ су позитивне и стога се исте морају поштовати и разумети, јер су оне гласом живота издиктиране и јер оне утврђују развитак воље, коју баш школа, као израз живота, жели да ојача и развије. Зато се данас у педагогици и истиче захтев, да школа мора, као социјална установа, егзистирати ради детета, а не дете ради школе. Јер у противном случају, друштво би дете спремило кроз такву школу, која би га уоквирила позлаћеним али масивним и тешким рамом, који би по свему личио на негдашње цензорске ложе и у резултату дало: дете — аутомат, дете будућег човека без свога „ја“, без активитета, продуктивности, без живота веселог и безбрижног царства детињства. Данашњој школи је задатак одређен животом и природом човека и његове заједнице,

Учитељ 23