Učitelj

680 Учитељ

1љ—9'» литра. На покрете дисања можемо својевољно утицати, можемо продужити време издисања, када из плућа истиснемо. већу количину ваздуха. То се дешава углавном посредством. трбушних мишића и диафрагме. Делатност трбушних мишића и диафрагме има велики значај за продужавање издаха при. говору и певању. Вежбама дисања не повећава се витални капацитет плућа, већ се побољшава сарадња мишића, који учествује при уздаху и издаху тако, да постижемо постепено издисање, које је потребно за правилно стварање гласа, фонаце.: На питање како постаје глас, може се од прилике одговорити: при издаху покрену се гласне жице под одређеним утицајем. ваздуха искоришћеног у плућима. Притисак овог издахнутог ваздуха је покретна сила, која изазива кретање гласног органа. На крају гласних жица се налази фонетички орган. Гласне: жице, које имају клинаст облик, при говору су једна уз другу приљубљене; њихова еластична затегнутост чини ваздуху, који пролази, препреку. Ако је експираторни ваздушни притисак одређене висине, он ће проћи између затегнутих гласних жица, затим се опет одмах затвори шупљина под утицајем еластичне затегнутости гласних жица. Ова се игра понавља брзо једна за. другом. Јединствена струја издахнутог ваздуха је делатношћу гласних жица током фонације периодично прекидана. Ако певамо на пример тон, који има 200 трептаја у секунди, прекида. се трептајем гласних жица ваздушна струја 200 пута у секунди. Изнад гласних жица згушњава се и проређује ваздух према броју трептаја гласних жица. На том физикалном принципу постаје глас. Начин треперења гласних жица је при фонаци различит како према висини тона, тако и према боји гласа. Гласнежице се отворе при треперењу; главна компонента у правцу трептаја врши се у трансверзалном положају. При стварању високог гласа, фистуле, рад гласних жица је у неколико другојачији. Шупљина између гласних жица се при треперењу не затвори потпуно. М начин треперења крајева гласних жица се мења; правац њиховог треперења је више вертикалан. — Физиологија гласа је најтеже питање физиолошко. Многе појаве гласа нису досад довољно расветљене.

Висина тона зависи: 1) од јачине затегнутости гласних. жица 2) од јачине експираторног притиска (закон о компезацији физичких сила према Ј. Милеру). Другим речима: у колико је виши тон, у толико је већа зетегнутост гласних жица. При истој зетегнутости гласних жица може се висина тона повећати, ако се употреби већи притисак ваздуха.

Артикулација. Тон, који постаје на горе описани начин, губи своју звучност, О томе се може свако уверити на вештачком гркљану, или при опитима на свежем гркљану, који је извађен из леша. Карактеристику људског гласа добија тон тек: тада, кад пролази шупљину грла, уста и носа. Ове шупљине: