Učitelj

Халуцинације виших чула 121

чудноватијих слутњи. Ја сам видео не очима тела, него духа како истим путем јашим самом себи у сусрет и то у једном оделу, које ја никада нисам носио: оно је било тамно сиво, проткано златом. Чим сам се из овога сна тргао, прилике је нестало“).

Од псеудохалуцинација много су интересантније праве халуцинације. „Оне својом садржином час одговарају свакидашњем мишљењу болесника; тада се овај тужи да се сво његово мишљење одмах илуструје и инсценира, или да му мисли постану гласне —, час су и самом пацијенту потпуно туђе и неочекиване: он види лица, која пре тога није никада видео и чује речи, на које ни најмање није мислио, или чује састављене слогове, које раније никада није чуо. У првом случају говори се о фантасмама или попратним халуцинацијама, у другом о фантомима. У првом болесник може каткада и намерно да изазове ову или ону халуцинацију““). Класични примери ових последњих фантасма јесу визије италијанског научника и филозофа Хијеронима Кардануса. Он је могао да види све што му је пало на памет, све што је само хтео. „Када хоћу, видим, шта хоћу и то очима, а не снагом духа... Слике, које видим, стално се крећу. И тако видим лугове, животиње, кругове и све штогод зажелим "). Карданус је ту чудновату моћ произвођења фантасма имао још као дете. Он сам о томе на једном месту каже: „Ово ми се догађало од четврте до седме године: и то увек од два до четири часа ноћу или ако би се каткада доцније пробудио или устао, виђао сам са дна кревета у малим прстеновима и круговима слике дрвета, животиња, људи, градова, спремних (бојних редова, ратних и музичких инструмената и томе слично како се једна за другом пењу, а исто тако и силазе. И пошто сам се као дечак овим стварима много радовао и стога их веома пажљиво посматрао, моја мајка Клара и тетка Маргарита живо су ме запиткивале не видим ли нештог А ја иако бејах. малишан, знао сам да је то неко чудо, стога сам то стално порицао бојећи се да ме не би ово привиђење оставило, ако бих га открио, или да ми се не би догодило какво зло, кад бих открио ову тајну.)

Ове Карданусове визије потсећају нас донекле на визуелне доживљаје Отилије у Гетеовом роману „Сродници". Ту се о Отилији међу осталом каже: „Када би у вече отишла на починак и наслађивала се слатким маштањем између сна и јаве, чинило јој се, као да је гледала у потпуно светли, но ипак благо осветљени простор. У њему је видела Едварда сасвим јасно и то не тако обученог као што га је иначе виђала, него у ратној опреми, увек у другом положају, који је био сасвим природан и није имао ништа

8) Ј. УУ. (боефће), Аз теет Беђеп. Гасћбиле шпла Маћтћећ Ш. Те. Ене Висћ. а) Тћ, Тећеп, Беадеп дег Рћувјој. Раусћојогле, ст. 464.

5 Н. Сатдапиг, Пе ћотјтпе сар. 48.

9 Н. Сатдапив, Пе гирш аљје, Нбет ХУШ.