Učitelj

212 Милош П. Павловић

Сви цртежи у овој нашој књизи дишу радошћу, веселошћу и љубављу. Сасвим природно: с љубављу су рађени, с љубављу цртани сваки цветак, чаша, столица, сто, столни чаршав, гранчице у соби за седељку, завесе, торта и др. поклони на столу, цвеће у прозорима! Све је то изражено пуном веселошћу. Разгледајући ове слике, ви као да видите дечје очи, како радошћу сијају, као да слушате њихов срећни и весели звонки смех — па вас све некако обујми, неко нарочито расположење, којим дише свака страница ове књиге и свака црта цртежа у њој. Чини вам се, као да присуствујете дечјој свечаности и као да се преобразите у дете, те се играте, шалите и смејете оним искреним, простосрдачним веселим смехом, којим се ми, одрасли, школовани и интелигентни људи — авај! — тако ретко смејемо.

И збиља, не знате чему би се све обрадовали и насмејали! Или веселим шалама добродушнога и симпатичнога чика Теде или чему другом. Посматрајте само његову слику, па ћете видети и осетити, како он улази с пакетом у руци, онако пуначак и округао са округлим добродушним лицем, па и нехотице осетите, да он смера неку шалу. И заиста, он је још унапред натукао капу на очи, да га наша Елфрида није могла одмах познати, док се није насмејао. Поздравивши Елфриду, он јој даје пакет, у коме је она, кад га је развила, опазила грудву тресета и два грумена каменог угља. Елфрида се на ово грохотом насмејала. Знала је она добро чика Теду и његову шалу.

После се показало, да то нису биле грудве тресета, већ кутија, која личи на тресет, а у њој је лежала прекрасна гумена луткица.

Чика Теда је за све време седељке ту, с децом. Он је украшавао собу за седељку; играо се и шалио с децом.

Он им је показао и своју вештину: било неко кученце; које се звало Жулика. Кад су сва деца седела на седељци, чика Теда изненада повиче: „Жулика, Жулика!“ Кученце му притрча а он са њим оде у Елфридину собу, где Жулику обуче у неке старе хаљинице, на главу јој метне капицу и тако нагиздану унесе је на седељку.

Жулика је почела играти, а деца су се страшно у први мах уплашила. Жулика је показивала разне вештине: ишла на задњим шапама, обилазила око свих на седељци, здравила се са свима. Чика 10] је дао штап, који је она држала као пушку. По томе јој је дао сунцобран, а Жулика је села на столицу, па је чика Теда молио, да нешто прича, на шта је Жулика, на опште весеље, почела громко лајати.

Дадоше јој и котарицу, коју је она послушно држала а деца јој метнуше у котарицу парче паштете за награду, што их је тако лепо забављала.

дречећој црвеној боји. На питање: „Зашто овај човек има овако дугачке руке“ — девојчица је одговорила: „Он је веома весео човек: он једе и на својој свадби; то је мој чика“. — „А зашто је он сав у црвеној боји2“ — „Зато што га ја много, много волим“...