Učitelj

Цртање у активној школи 519

У октобру 1910 год. разаслао је Кениу свима инспекторима за основну наставу циркулар, позивајући их да сарађују код новог начина обраде цртања. Он ту истиче како је од капиталне важности за француску индустрију рационална настава цртања и васпитање укуса. „Та настава треба да у исти час доприноси интелектуалном васпитању детета, развијајући код њега навику личног посматрања, мора служити васпитању укуса и коначно дати детету основне школе елементарна знања геометријског цртања, што ће му моћи да после служи при учењу и вршењу неког заната.“

Метода Кениу се састојала у давању потпуне слободе детету, у цртању по природи, а не у цртању геометријских ликова као што је то био случај до тада.

Он је нашао одзива код наставника основних школа, док код наставника средњих школа није нашао жељена разумевања.

Нарочито је имала успеха госпођица Шамбриарова (Сћалађт)атд) у селу Ормоај (Оттоу), па се та нова метода назива још и метода Ормоај. Год. 1928 је приређена једна изложба дечјих радова по новој методи и имала је неочекиваног успеха. Посетиоци су се најпре дивили тим радовима, а затим су почели гледати с неповерењем те дечје цртарије и сумњичили су учитеље да су то они радили, а не деца. Неки инспектори су ишли у школу госпоЂице Шамбриарове и тек кад су видели децу на делу, веровали су.

Ова метода не иде за формирањем уметника. То би била грешка коју чини већина уметника, који иду за техником тамо, где треба имати у виду васпитање. На сваки начин, овом методом се буди љубав према природи и њезиним лепотама.

Споменули смо да је у Француској зачетник нове методе инспектор за цртање Кениу, али уједно и директорица школе Шамбриарова. Она је сама написала о томе чланак у часопису 17 Едисаноп, у свесци од новембра 1929 год. под насловом „Метода-Ормоај“ (»Та Методе Ф'Оттоу«), па ћемо овде детаљније изнети главније мисли из тога чланка, у коме је уједно показала и начин рада.

Шамбриарова, пре свега, истиче принцип слободе. Пре овога начина рада, пише она, да је констатовала да су резултати постигнути у настави цртања били врло слаби. Ученици су цртали без одушевљења, као кад нешто преписују. Само некоји даровитији ученици су налазили задовољства у цртању; остали ученици су били пасивни и цртало се — јер се морало цртати.

Занимљиво је како је она дошла до своје методе. У истом селу Сен Море где је Шамбриарова најпре започела својом методом, отворила је бивша ученица Школе лепе уметности госпођица Гинпје (Сшперјед) свој атеље да у њему запосли сеоске девојке и жене. Она им је састављала мотиве које су ове везле. Једног дана она опази како се једна од тих сеоских девојака забавља цртањем цвећа које је окружује. Гинпјеова јој даде боја и папира и сви се