Učitelj

Психолошки основи моралног развитка детета 727

његова радња. Таквим радом оно испољава само своју снагу и даје израз овоме осећању моћи.

Узрок дечјем егоизму често се крије, дакле, у недостатку личног искуства и неразвијене маште код деце, која су неспособна да схвате, да је и другим створењима, којима наносе повреду и бол, исто тако неугодно и да исто тако осећају бол као и она.

У еволуцији морала истиче се пре свега, као што видимо, појава личног интереса детињег. Прве детиње радње одређују његова пријатна односно непријатна осећања везана за дотичне радње. Најпре дете инстинктивно тражи задовољство и потчињава. се својим жудњама и жељама. Деца чине зло не ради зла, већ зато, што то њима годи, као год што и добре радње њихове нису још доказ инстинске њихове моралности. У злу као и у добру она поступају морлно несвесно. 6

У овом првом добу дечји живот је испуњен врло много личним потребама тако, да још врло мало пажње поклањају другима и још не могу да схвате изразе осећања код других, јер је њихово искуство незнатно. У основи овога лежи она опште позната мисао да оно, што хоће да се разуме, схвати, потребно је и доживети. Ето зашто не треба дете заштићавати од ситних недаћа и неугодности. Колико дете брже и потпуније доживљује ове и оне неугодности, у толико се брже код њега развија осећање симпатије и саучешћа према другима. Од овога у многоме зависи то, којим правцем ће бити упућен моралан развитак деце. С једне стране видимо, да се код њих развија суровост и себичност, а с друге стране дају она јасне доказе о правој љубави према ближњем, некористољубивој симпатији и великодушности. Ако дете не да своју играчку другу, треба и оно неки пут да осети да нема играчке онда кад његов друг има; ако неће да дели посластице са другима, треба и само да остане без њих кад види посластице код другог детета, Ако пак мучи мачку треба створити мугоћност да га неки пут и огребе. Потребно је да дете што више проведе у средини својих вршњака, где ће сасвим природно његове егоинстичке побуде наилазити на отпор. Праведан отпор, неуспех, уопште животно искуство, често и сурово кад није стално, потребан је регулатор егоистичним побудама не само за дете већ и за одраслог човека. Постепено почиње дете да размишља о природним последицама својих поступака. Понеки његови поступци су несумњиво праћени рђавим последицама и по његово здравље, као на пр. облапорност, која га може скупо стати, јер се може од тога разболети. Тада почиње у његовом духу да сазрева појам о корисности и штетности појединих радњи; почиње штетне радње да разликује од корисних, да прве избегава, а друге, напротив, да тражи. Оно се већ на тај начин почиње одрицати слободно неких својих ситнијих страсти и жеља и, ма да оне често и даље господаре, ипак само могућност једне борбе у његовом духу, који све више размишља, значи већ по себи велики напредак.