Učitelj

374 Катарина М. Радовановићева

Схватање рада као функције биће обухваћено у овој тачки органског гледања. Предмет новог васпитања треба да увек буде да учини излишним сваки избор професије; у својој спонтаној активности дете треба да нађе свој позив на један природан начин. Схватање рада као органске функције, а никако само као индивидуалног учешћа у раду даје му један нов смисао и уништава сваку лаж о раду „племенитом“, или „грубом“, „умном“ или „материјалном.“ Постоји само рад коме је човек привржен; тај рад биће за нас „највиши“, „најдуховнији“, „најплеменитији“, Ако се икад неки економски план оствари, он ће се оснивати на овом правом схватању рада.

Најзад, задатак васпитача, у овој кризи, јесте и у томе да помогне индивиду-у да успостави један нови однос између себе и стварности. Иза свих других промена постоји једна основна промена: то је однос између човека и света који га окружава. У епохи која се свршава двојство преовлађује: говори се о идеализму, о материјалном и спритуалистичком животу, и овај последњи требао је да надокнади недостатак спиритуалности наше материјалне егзистенције. МИ ово је једна застарела идеја. Исто тако као што је модерна физика превазишла старо дуалистичко схватање о сили и материји, о енергији и маси, тако исто ишчезла је антитеза између духа и материје. Материја је била дематеријализована, што је уништило материјализам. Не треба сматрати дух као противност материји, већ као њен смисао и као потпуну зависност од ње. Не постоји духовни живот изван материјалног живота и пуноћа духовности треба да буде нађена у смислу који ми дајемо нашем свакодневном раду и нашим везама са другима. Овде васпитање има да изврши још један задатак. Сваки напор у васпитању треба да почиње у контакту са стварношћу, никад са теоријом или апстракцијом. А то ће рећи, да радионица треба да буде основ школи, а никако допуна онога што у школи недостаје. Нова омладина имаће један нов однос са материјом, са материјалном васељеном. Једино васпитање спрема једну нову генерацију за нов живот, у коме она треба да живи и у чијем стварању она треба да учествује. Једино васпитање треба да предузме овај посао. Будућност нашег друштва зависиће од начина на који се оно изврши.

У! Како да се васпитање прилагоди нашем променљивом друштву

Резиме предавања де М. Ктедетсћа Пеззацнета, професора социологије на Универзитету у Франкфурту на Мајни

Развитак технике изазива промену у друштву. Не само да

тај развитак приближује нације и доводи их у узајамну зависност,

већ он тако исто удружује у једну целину њихова искуства. Па

ипак он је створио дубоки интелектуални потрес. Докле су у ра-