Učitelj

Идеја корелације код Лаја и Феријера 495.

али се наставник труди да у сваком згодном моменту скрене. дечју пажњу на везу која постоји између два сродна предмета. Ту се ниједан предмет не жртвује.

Уколико се чешће додирују границе појединих предмета и уколико се јаче међусобно везују утолико ће знање бити солидније, трајније и јасније.

Такву наставу, која се заснива на идеји корелације заступају Лај и Феријер.

По мишљењу Лаја живот сваког живог бића састоји се у томе да оно 1) прима извесне утиске, 2) затим их у својој свести на неки начин прерађује и 3) на те утиске реагира. Од најпростијих до најсложенијих организама видимо једну исту појаву, на име: способност да се драж осети и способност на ту драж реа гирати.

Опажање је основ за наш интелектуални, морални, естетички „и религијски живот, јер се све претставе и појмови стварају само посматрањем. Зато васпитање и образовање са психолошког гледишта мора бити сензоричко и моторичко.

Посматрање, прерада доживљених садржаја и њихов изражај морају се у свакој школској активности довести у тесну међусобну везу.

Данашње су школе сувише вербалистичке, слабо пружају материјал за посматрање и о примени стечених знања мало се брину. У неким се школама, до душе, предаје ручни рад, али он има слабу везу са осталим школским научним предметима, јер се он сматра као циљ, а не као средство.

Међутим једино се делањем развија дечји интерес и пажња. Човек је створен за рад; дете је по природи активно, зато оно воли и мора да се игра. У игри и раду развијају се све дечје физичке и духовне снаге, и школа не треба да врши прекид у развијању детета јер би то могло оставити негативан траг кроз цео. живот.

У данашњим школама дете мора да се учи седећи у клупама, укочено и непомично.

Исто и код куће, када дете спрема школску лекцију оно такође седи укочено, а све то спречава у првом реду његово физичко развијање и противречи његовој природи, јер дете има нагон за кретањем, јер оно мора да се креће. Отуда је разумљиво што се данашњој школи замера њен негативан утицај на дечју душу и тело.

Наша деца, која излазе из школе накљукана су разним знањима, а нису способна ни за самосталан живот, ни за самосталан рад. Зато, ако школа хоће да се у васпитању ослања на дечју психологију и педологију, она мора пре свега да доведе у органску везу све форме рада, које се у школи дају повезати. Једном. речју , нашој настави недостаје корелација.