Učitelj

524 Вит. С. Радовановић

Без рада нема реда од Вит. С. Радовановића, школског надзорника на Умци

Старо и ново гледиште

Без реда нема рада! То је стара педагошка изрека, која је до данас толико понављана да је скоро постала банална. Целокупна стара школа полазила је од ње као од аксиома у питању реда и рада. М то је било потпуно у духу ондашње педагогије, која није веровала у дете, већ у наставника. Старој школи било је главно: створити поредак подесан за што успешнији наставников рад, без обзира на то како ће се до њега доћи, или боље речено: по којој ће га цени ученици моћи примити. И она га је стварала онако како је могла: дисциплином, која је често бивала. веома сурова и понижавајућа.

У новој педагогији, међутим, многе су старе истине обрнуте, па је обрнута и ова о реду и раду. Тако, док се раније мислило да без реда нема рада, тј. да свакоме раду мора да претходи ред — известан систем дисциплине и дресуре, данас је аксиом да без рада нема реда, па иако га има, да то није онај прави педагошки ред коме се деца драговољно, спонтано предају, већ нешто изнуђено путем насиља. У новој школи, дакле, ред није више услов раду, већ је обрнуто: рад услов реду, јер је рад не само виши принцип, него он у себи, уствари, садржи и ред: где је ред не мора увек бити и рад, али где је прави рад — ту је увек и ред. Отуда и уобичајено правило да се вредност једне школе цени по раду, а не по реду, ма да би се, тамо где се правилно ради, могло ценити и обратно.

Русо, Толстој и Марија Монтесори

Важност рада за ред веома су лепо запазили многи педагози, а нарочито Русо, Толстој и Марија Монтесори.

Први озбиљнији покушај да се ред не заводи дисциплином учинио је још Жан Жак Русо.

Под утицајем цркве, до Русоа владало је мишљење да је дете по природи склоно злу и пороку. Отуда је сваком васпитању у то доба морала претходити сурова дисциплина са читавим системом казни и забрана. Русо је био за природно васпитање. Црквену бајку о посрнулом Адаму, о прародитељском греху, чији се дуг наставља у сваком човеку, он је једном за свагда разбио доктрином: „Човек се рађа добар, а васпитањем постаје рђав“. Стога је и његов Емило, та књига пуна вере и наде у човечанство, коју је Гете назвао Еванђељем учитеља, с правом проглашена за устав ослобођења деце. Посматрајући дотадашње васпитање, Русо је приметио да су у васпитању опоробана сва средства осем једнога, и то управо онога које је, по његовом мишљењу, једино