Učitelj

526 Вит. С. Радовановић

занимање које не одговара његовом бићу (др. Ајзенштедтер). Вечита загонетка педагогије: „Како да се заведе дисциплинар“ тиме је, тако рећи, једним потезом решена: ред се не заводи угушивањем личне слободе и приморавањем, као што је рађено у старој школи, него радом. И доиста, у школи Марије Монтесори то је и остварено. Дисциплине „одозго“ у њој нема. Као у Толстојевој школи у Јасној Пољани, са којом Монтесорина школа има нечега сличног, тако и овде у том погледу влада права „анархија“. Стари. добри ред потпуно је жртвован деци, јер је слобода, уз лично искуство, једна од највећих вредности у овој школи, где се васпитава у слободи за слободу радом за рад. Па ипак је и овде све. у реду, све мирно, нема оне вике и ларме који су тако карактеристични за разреде старе школе кад се оставе сами себи и своЈ0] дисциплини, која је стварана „одозго“. Какор На који начин> Врло просто: у школи Марије Монтесори свако дете ради оно што одговара његовој нарочитој природи, оно што му није досадно, а рад сам по себи ствара ред.

Наша школа

Русо, Толстој и Марија Монтесори, а нарочито Марија Монтесори, довољни су да укажу на овај велики значај који има рад. за стварање реда и да потврде тезу модерне педагогије да без правога рада нема ни правога реда.

Сад ћемо да видимо како ствар стоји са нашом школом.

Као што је познато, код нас се, углавном, одувек поступало по старом начелу: најпре је стваран ред, па се потом приступало раду. (Таква су, уосталом, и сва упутства, намењена учитељима почетницима, почевши од рада у школи од Стеве Д. Поповића и Рада у Ги П разреду од Јове Миодраговића до оних најновијих која се дају у највећем делу учитељских школа. Рад је стваран дисциплином, која је, с обзиром на вредност наставника као васпитача, бивала разнолика, али у сваком случају, кад се до успеха тешко долазило путем обичних навика, груба, па чак и веома груба.

И нема сумње, у нашим школама све је било добро док су телесне казне биле дозвољене или бар док нису забрањиване у овој мери у којој се данас забрањују: било је и реда и дисциплине, и недисциплиновани разреди били су прилично ретки.

У новије време, међутим, запажа се веома слаба дисциплинованост школске деце. Ја знам једну варошицу чији је општински суд морао да пише акт управитељу школе и да га моли да се са наставницима предузме нешто у погледу бољег владања ђака на улици. Знам и једну сеоску школу чији су ђаци једнога дана бусама и камењем скоро демолирали један путнички аутомобил на пролазу крај школе. Познати су ми, такође, и многи други случајеви, који се ни у једној школи, па ма колико она иначе била модерна и слободна, не би смели догодити.