Učitelj

552 Књижевни преглед

појмове, наше научне системе и наш уметнички стил.“ „Али одрицање културе крије у себи њену већу афирмацију, јер научни систем могуће је уништити само научним методом, стварањем новог научног система“. Задатак правог образовања и јесте увлачење омладине у бујицу стварања. Зато Хесен није истакао циљ научном образовању, да преда ученицима одређени научни систем, већ да их партиципира у раду метода научног мишљења, који ствара и одбацује научне системе. „Ми, вели Хесен, имамо право да поставимо образовању циљ уништење наше културе. Нова генерација не сме да нас понавља; напротив, она мора да обнови свет појавом нових културних постигнућа“. „У новој генерацији ми морамо да спремамо оне, који ће нас сахранити, Али достојно сахранити“ (391). Хесен завршава ово своје дивно дело речима: „Савладаши прошлостш кроз паршиципирање у вечности, која претставља прави њен смисао, и јесте задашак образовања“ (392).

Које су одлике ове Хесенове педагогикер Ова педагогика пре свега претставља стање савремене педагошке науке, и ово јој је главна и најважнија њена црта. Она претставља уистину модерно гледиште. Све наше педагогике, уколико их имамо, изостају далеко иза ње. Она износи све важне појаве и сва важнија дела узима у обзир и критику. Она није једнострана, она је напротив широка и пространа у схватању. Она је аргументована у својим тврђењима. Она ништа не намеће, већ све многоструко разлаже и доказује. Она уводи читаоца истински у педагошко научно истраживање: она уводи читаоца у научни метод који је Хесен циљ и поставно научном образовању.

Читалац осећа при читању ове дивне књиге да је педагогика уистину наука и да је за њено разумевање потребно знање из многих наука, а на првом месту философије, психологије и биологије. Једно пада у очи да је Хесен потпуно апстраховао Адлерову индивидуалну психологију и педагогику: ниједну реч није имао за њу. Стил је лак, премда су реченице често врло дугачке, али ипак то не смета у читању. Прелазећи преко мањих погрешака превод је добар. Овде-онде наићи ће се на мало незгодније реченичне конструкције и какофоније, али при превођењу то се не може увек избећи. Неколико необичности у изражавању пало ми је у очи, н. пр.: уместо рећи то и то има свој корен у томе и томе, г. Мајсторовић преводи са „то је укорењено“, што међутим по обичној језичној употреби значи сасвим нешто друго; или место „гледиште“ (становиште) г. Мајсторовић стално употребљава реч „гледање“, што је необично у досадањем књижевном језику.

Књига је за препоруку и ми је топло препоручујемо. Напредан учитељ и професор не би смели да буду без ове одличне књиге. '

Драгољуб Бранковић