Učitelj

658 Данило Вукајловић

прилици, први који је употребио глагол „филозофирати“; по њему, Крез говори Солону, како је чуо да је он пропутовао многе земље из жеље за сазнањем, филозофирајући.“") Важно је уочити да се и у једном и у другом случају филозофском сазнању придаје чисто теориски значај.

Насупрот софистима који себе сматрају учитељима одн. поседницима мудрости, Сократ се назива филозофом — љубитељем мудрости (ма да код њега та реч не значи просто тражење: истине ради истине).

Код Платона, као и код Аристотела, изрази филозофија и наука употребљују се у истом смислу. Код Платона међутим има места из којих се види да он филозофији даје једно специјалније значење: филозофија треба да је наука о вечној, битној природи ствари.

Филозофију у ужем смислу Аристотело дефинише као науку о првим узроцима и принципима ствари. То је рглпа рћПозорћа: (прва, основна филозофија), за разлику од осталих филозофија одн. наука. Аристотелова ргта рћПозорћа доцније је названа метафизиком.

Стојици и епикурејци придају филозофији претежно практичан значај. Поједине науке, по њима, треба да задовоље наш теориски интерес за сазнањем, а филозофија има задатак да на основу резултата појединих наука — изведе начела по којима ћемо се управљати у животу, како би остварили један бољи, срећнији живот. У томе смислу Епикур дефинише филозофију као разумну тежњу за блаженством.

По Цицерону филозофија није друго до вештина живота аг5 уПае. Али филозофија је и нешто више од просте вештине живота. „Ако би се човјеку, док се занима стварима највреднијима спознаје и док их посматра, вели Цицерон, јавила невоља и погибао домовине, којој би могао притећи и помоћи, тко би тако: похлепан био у посматрању и испитивању природе, те не би све одбацио, све кад би мислио да може избројити звезде, измерити величину свијета. А то би исто учинио у неприлици или погибељи родитеља и пријатеља. Отуда се пак разабира, да ваља од настојања и дужности око наобразбе више цијенити дужности око правде, јер се односи на љубав к људима, које: ништа не смије да буде часније човјеку.)

У средњем веку филозофија, као и све гране духовног живота, носи теолошки карактер. Њезин је задатак да научно образложи учења и догме хришћанске цркве. Она је помоћно средство теологије, те је од понеких називана и слушкињом теологије (РћПозорћа апсПа !ћеојогтае ез!). —

0. Каре: Ппитодисноп ћ0 рћПозорћу, сћ. 1. 5 2, р. 7 енгл. пр. МУ В. РИђшу Е. В. Тисћлег (Гопдоп, 1928).

=) А. Вагаа: Роућјезђ Шовзоћје, 5у. 1, стр. 17. (М. Н., Јастеђ, 1906).