Učitelj

660 Данило Вукајловић

тика сазнања долази до пуног израза. Отуда се и смер кога он даје филозофско - научној мисли назива критицизмом. Филозофија пре Канта била је или догматична или скептична; од Канта наовамо филозофија се не може обрађивати друкчије до ли критички. Угледни бечки мислилац има право кад каже: „Као што се после Савиња правне научне студије не смеју друкчије обрађивати него само историски; као што се после Дарвина органске форме не смеју друкчије посматрати него само у историском развитку и биолошки, тако више није допуштено после Канта обрађивати филозофију другојачије него критички. 6) МИ дефиниција филозофије коју Кант даје одговара његовом критичком ставу. Филозофија је, по њему, наука о највишим циљевима људског ума. Као таква филозофија има да нам одговори на ова четири питања: 1) Шта могу да знам, 2) Шта треба да чиним, 3) Чему има да се надам и 4) Шта је човек. —

У погледу трансцендентне метафизике Кант је изрекао једно одлучно поп - роззфне. Његови следбеници међутим, Фихте на пример, за кога је филозофија наука о сазнању, и Хегел, који дефинише филозофију као науку о апсолутном, изградили су системе еминентно метафизичког карактера. Филозофија, по њима, није само корен него и краљица свих наука.

Из свега досад реченог излази да је израз филозофија многозначан, и да је готово немогуће дати једну дефиницију филозофија која би све задовољила. — „Сваки му је филозоф према својем посебном становишту подавао особито значење, тако те је повијест уфилозофије у неку руку упрваво повијест њезина значења.“) Отуда угледни историчар филозофије, Винделбанд, с правом вели: „Ствар стоји са филозофима исто онако, као са свима људима који се зову Павле, а код којих нико не може да нађе једну заједничку особину због које би носили ово заједничко име.“8)

Поред свега тога што је задатак филозофије различито схватан у току културно-историског развитка, учињен је покушај од стране неких историчара филозофије да се пронађе макар једна особина која би била заједничка разним филовофским системима, на основу које би се извела дефиниција филозофије, која би била опште примљена. Највећа заслуга у том правцу припада великом историку филозофије Ибервегу. „Схватање филозофије, вели он, модификовано је у разним филозофским системима према нарочитом карактеру појединих филозофа; ипак код свих њих филозофија се подводи под генерички појам науке, и,

9) В. Јерусалем: Увод у философију, стр. 55. (Срп. пр. Д. С. Пијаде, Београд, 1921).

7) А. Вагаја: Роу!језћ ЕовоНје, 9у. 1, стр. 7 (Ластеђ, 1906).

8) Цит. по др. Н. М. Поповићу: Три предавања из философије, стр. 54 (Београд, 1924).