Učitelj

Шта је филозофија 671

да је могуће доћи до апсолутне истине. Декарт први јасно поставља проблем о односу душе према телу, те се стога и назива оцем новије филозофије. Велики историски значај приписује се Давиду Јуму, који, као што смо видели, први указује на тешкоће које се односе на принцип каузалитета. Не мања историска заслуга припада и Берклију, који први поставља проблем спољног света.

Ово неколико примера из историје филозофије дају нам могућност да уочимо и истакнемо још једну одлику филозофије као такве. Из њих се наиме види да прогрес филозофске мисли значи: постављање нових проблема и расветљавање старих у новој светлости. Оно што је стално и непроменљиво у филозофији, то су проблеми, питања, вечне загонетке које су иманентне духу човековом. Решења њихова међутим, садржана у разноврсним системима појединих филозофа, пролазна су и нестална попут мехура на води. „Ништа пролазније од филозофских теорија, ништа трајније и узвишеније од филозофских проблема“.77)

Судбину човека мислиоца најлепше илуструју речи Имануела Канта, које налазимо на почетку монументалне Критике ЧИстог ума, а које гласе: „Људски ум има чудну судбину у једном роду свога сазнања: што га узнемирују питања о која не може да се оглуши, јер му их поставља сама природа ума, али која он ипак не може да реши, јер она премашају сваку моћ људског ума“.78)

Без тих питања која нам намеће природа нашег ума; без оне прометејске тежње у нама која обеспокојава и узнемирује дух човеков, ми бисмо можда били срећнији, и Мефисто Гетеов има право кад, на питање: „Шта ради човек“, одговара Богу:

»Рег Мете Соб дег Ме Елп мете ђеззег ша ег Теђеп, На зе ди Њт гтеће деп Зећејп дез НиттејасћЕз сеоеђел«.

Ради тог небеског изгледа, ради те божанске искре у нама, људски дух нема мира, људска мисао вечито стреми ка Непознатом и Недостиживом. И онда, кад Човек-Прометеј одн. Фауст унапред зна да нема довољно моћи,

»Фп Шеђ Фе Сатшпа !п Фе Регпе Моп Ните1 ГТогдег! ег фе =ећопаје Згегпе«.

У томе лежи трагика људског разума, али, у исто време, у томе је и највиши понос и највеће достојанство човеково.

гт Др. Н. М. Поповић: Три предавања из философије, стр. 53.

28) Имануел Кант: Критика чистог ума (превод др. Н. М. Поповића), Увод првом издању, стр. 5. (Београд, 1982.)