Učitelj

Драмско изражавање код деце 675

ж

Наш народ, са својом специјалном психом и менталитетом, обилује највише породицама патријархалног типа, у којима је живот још примитиван и на чијем преуређењу треба радити. Тек преуређењем и подизањем нивоа породице могу се од њих створити солидне социјалне организације, које би биле кооперативне и посве унитарне. На томе морају радити васпитачи али у заједници са родитељима. Потребно је код млађих људи што више да развијају осећања за заједницу и да раде на томе да васпитаници у постигнућу свога животног циља иду путевима, који имају боље социјално обележје.

Социјални значај породице је велики и данашњи човеков положај ће се у многоме изменити само тако ако породица уђе у један нови живот, који је потребан савременом човеку.

Драмско изражавање код деце

од Будимира Стојановића, учитеља у Калуђерици (Радовиште)

1

Ако се проблем уметности састоји у што јачем изражавању душевних трзаја и најразноврснијих сензација, онда она није предодређена само одраслима него и деци. Уосталом, богатство фантазије, без које се уметност не може ни замислити, налазимо и у томе дечјем свету. Истина, код њих је фантазија са другачијим квалитетима, али који не мењају нити опет умањавају активност изражајних манифестација. Због тога баш и деца могу бити уметници, јер их њихова креаторска фантазија гура на стварање, ма да, често пута, немају умешности и рутине у извођењу својих подухвата. Примери: да је Бетовен већ у једанаестој години био у позоришном оркестру, Џеки Куган као глумац на платну умео је дубоко да импресионира гледаоце, један други, опет, да пева успеле композиције на које би му и старији органисти завидели —- очигледно потврђују развијену даровитост код извесне деце. Најзад, ту скоро, имали смо ретку интересантност у неким француским листовима о једном генијалном детету. Наиме, Едџата Сћатфоп, ђак другог разреда гимназије, издао је књигу Сејозјоп, у којој познати париски критичар Сјапде де Могепеђ пише предговор. Можда је и претерано тврђење француске критике када упоређује приче овога малишана са делима Анатола Франса, Балзака и Флобера, али, неоспорно, остаје као докуменат истина о једном таленту. Па ипак, та способност у „дочаравању уметничке варке“ дата је готово сваком детету само у већем или мањем интензитету. М, напослетку, све то зависи од индивидуалности, средине и прилика па да се то уметничко чуло

јаче развије, боље примети и видније истакне. 43%