Učitelj

Коменски и његова Велика дидактика 689

при избору мотива, у одлучивању и извођењу неких вољних радњи.

Велика дидактика заступа начело једнообразности реда и поступака у свима вежбањима. Овај захтев такође није довољно оправдан. Пре свега сваки васпитач има своје нарочите назоре и покушаје у настави и васпитању. Ти његови мали али важни покушаји не би ни произашли у школи где све увек тече исто, укалупљено. Нешто што би се показало као погодно у једном разреду неке школе не мора да важи за друге разреде и школе. Па зар онда због тога не применити тог!

Многи васпитачи су и несвесно присвојили једну мисао из Велике дидактике. Она се односи на поделу ученика на мање групе, гомилице. Свакој таквој групи поставља се један „настојник“ за учење. То се је одомаћило код неких васпитача и наставника, те се често иде у крајност. Васпитач-наставник повери разред ученику и брани се да је своју децу навикнуо на саморадњу. Тиме се много штете наноси настави и васпитању. Колико заједања и мржње према тим јадним „настојницима!“ Да је само то, него многа деца занемаре школу и учење, јер никако нису при свести да их може учити њихов друг. Код „настојника“ се развија прецењивање своје личности. Зато овај императив Велике дидактике не треба никако употребљавати или злоупотребљавати. „О вештинама се морамо више побринути него о наукама“ каже Коменски. Он је први увео цртање и то с прегледа. Његово дело „Свет у сликама“ служило му је као помоћно средство и преглед. Од њега потиче завођење и физичког васпитања, јер је он препоручивао нарочите врсте игара за вежбање дечака и девојчица. „Вежбање ваља продужити дотле док се област те вештине не исцрпе. Јер је прави уметник тек онај, који све ово може и уме да употреби како ваља“.

Да би метода у изучавању језика постигла прави успех Коменски тражи постепеност и подељеност, као: претсобље, врата, кућа и ризница. А за методу моралног васпитања вели: „Све предње споредно; а главно долази сад и то је моралност и побожност“. У одељку у коме говори о методи религијског васпитања наглашава: „Од првог покрета ока, језика, руке и ноге дакле очи ваља да гледају небу, руке да се подижу, језик да изговара име Божје и Христово, а ноге да клекну пред невидљивим величанством Божјим те да се учимо да га се бојимо“. Зар у овим речима не одише једна црта фанатичности из нашег педагога Коменског>2!

За добру методу он поставља 4 основна правила (закона): 1) да се само 4 часа употребе у једнодневној настави; 2) часови пре подне да служе развоју разума и памћења, а по подне руци и гласу; 3) објашњавање до утанчаности онога што ће се деци

Учитељ 44