Učitelj

Совјетска школа крајем пјатиљетке 699

главни претставници А. Пинкевић и М. Пистрак, нису бојали да ступе у заштиту састављача првобитне пјатиљетке. Други познати теоретичар марксистичке педагогике (ранији управник главпрофобра) А. Калашников штампао је у то време књигу, у којој је по: кушао да заснује гледиште, да се школа сваке земље, слично свој идеолошкој згради уопште, одређује економском основом, да се школско дело може развијати само у границама, које одређује „економска база“ друштва, и да економска база „не подлежи никаквим покушајима да се потпуно рационализира од стране друштва“. Сви погледи ове врсте били су објављени као „мењшевичка јерес“. Пинкевић, Пистрак, Калашников, чак и сам Блонски били су оптужени, да су потпали под утицај „опортунисте“ Н. Бухарина. Њихов фатализам потпуно противречи лењинском схватању марксизма. Марксово учење, да се идеолошка зграда одређује економском базом, има значење само за буржоаско друштво. Обратно, у комунистичкој држави, идеологија одређује све остало, па и производне односе. Стављати на комунистичку државу то, што је Маркс тврдио за буржоаско друштво, значи да скривени мењшевици из десничарске опозиције не оцењују довољно револуционарну снагу победосног пролетаријата, они не верују у снагу револуције и чак бацају палице у кола политичке партије. У области педагогике они не верују У могућност комунистичког васпитања и хоће да потчине совјетско васпитање и совјетску школу ситнобуржоаској средини.

Из овога новог, стаљинистичког, тумачења марксизма, по коме у епоси диктатуре пролетаријата привреда не одређује идеологију, већ се напротив одређује политиком партије, следовало је, У области педагогике, одлучно негирање унутрашње самозаконитости образовног процеса. Као теориски вођа ове нове, екстремне базе развића комунистичке педагогике, истакао се В. Шуљгин, директор Научног института марксистичко-лењинистичке педагогике, који постаје идеолошки центар и покретач школске политике епохе пјатиљетке. Шуљгин је развио теорију о тако званом „умирању школе“ у комунистичком друштву. „Школа је, писао је он, оруђе у рукама владајуће класе, и смрћу те класе она умире заједно с њом“. „Већ за време прелазног периода школа је престала да буде школом у правом смислу те речи. У комунистичком пак друштву она потпуно туби карактерне црте школе“. Уколико пјатиљетка претставља увод у комунистичко друштво, школа још сада мора „да се слије са производњом“, да постане органски део процеса производње, да постане „цехом“ завода, фабрике или колхоза (колективног газдинства). Завод и колхоз „све више и више прихватају функције школе“. „Шта је то предузеће — школа2 Школа у правом смислу те речиг Оно, разуме се, не постоји“. „Школа је културно-продуктивни цех завода“, и „заједно са школом тако исто одлазе у прошлост и њени традиционални атрибути: оштра подела на класе, од“ ређени наставни план и програм и, напослетку, уџбеник, тај „традиционални суд све школске мудрости, мерач успеха, — јер научити