Učitelj

768 Др. Сергије Хесен

мично потсећа на Грахамов закон, по коме се добар новац потискује из обрта рђавим новцем, овде је велику улогу играла тако исто свесна политика наркомпроса. Бољи наставници основне школе у масама су превођени од школских власти у седмогодишњу школу, где је потреба за наставницима тако исто била велика, или су премештани у „угледне школе“, које су морале бити, сагласно наређењу партије од 5 септембра 1931 г., основане у сваком реону. Као резултат овог „померања“ показало се, да је седмогодишња школа била препуна „краткорочника“ бивших учитеља основних школа, који су били „пропуштени“ кроз двомесечне кли једномесечне курсеве. Такво упомерање“ учитеља из школе нижег типа у вишу школу постало је опште правило: из седмоГодишње школе сви бољи наставници преведени су у техникуме, наставници техникума одређени су за наставнике вузова, а наставници вузова унапређени су у професоре универзитета. У једном од својих чланака у „Комунистичкој просвети“ (1932 год.) већ поменути В. Панфилов овако објашњава горњу праксу. По његовим речима, у пракси се остварује чисто бољшевички принцип „покретања“. Осим краткорочних течајева, Панфилов препоручује за појачавање квалификација наставника и широку примену наставе за време отсуства. Учитељски „омладинац“ мора се помоћу разних мера, начина, повећавања награда, давањем отсуства, нагонити на самообразовање. Доследно овом тврђењу један од последњих циркулара наркомпроса наређује „педагошком омладинцу, који нема средње образовање да у току прве три године добије средње, а у току друге три године више образовање (Билтен, 1931 г., стр. 690, 1932 г., стр. 513). Сва 1931/32 г. прошла је у знаку такве борбе за квалификацију наставника омладинаца. Један од главних задатака ове кампање био је тај, да ослободи учитеља обавезног учешћа У другим кампањама, које му одузимају све слободно време. У „Билтену“ за 19392 г. налаЗзимо читав низ циркулара, који наређују месним властима „да школе оставе слободне за њих (тј. учитеље) две вечери у пјатидневци (недеља од пет дана) и један цео дан у месецу“. Међутим, једна од најпарадоксалнијих појава, од које сада пати совјетска школа, јесте несташица у ученицима, која се нарочито јако осетила у 1931/32 г. Разуме се, не у основној школи и не у дечјим вртовима, који су као и раније препуни, већ у професионалној школи вишега типа. Ми смо ве „казали, да су у 1930/31 г. 1250 школа ПЦ ступња и старијих разреда девјатиљетке преобраћени у техникуме, у циљу што бржег лиферовања „кадра“, који је потребан за индустријализацију земље. После годину дана показало се, да у техникумима нема ученика. У самој ствари, семиљетку деца завршавају по правилу у 14 и 15 год, а делом и у 13, а у техникуме не примају се омладинци пре 16 година. Поред тога сви ученици који су свршили семиљетку не могу да попуне број ученика потребан за фабзавуче (школе за