Učitelj

Бихевиоризам и сродни правци 411

рефлексија откривају, снабдевен есенцијалним моћима сензибилности, воље и разумевања, а управљан двама врстама принципа — формама сензибилности, временом и простором, које организују наше перцепције и категоријама, формама разума које организују наше судсве — издиже се изнад ствари да би их упознао, разумео и повезао), који се по оштрој критици Рибоа и не јавља више у својој правој пуној форми; на асоцијационизам, кога је из Енглеске у Француску пренео Х. Тен. Немоћ статичког асоцијационизма Теновог (постоје само психички атоми и статичка груписања атома) да објасни битне функције духа, изазвала је знатне измене у схватањима Тенових настављача, тако да код Рибоа, Полана и нарочито Жанеа сусрећемо се са једним проширеним, разрађеним, еволуисаним асоцијационизмом, који је управо динамички и синтетички. Још Рибо је за асоцијативне системе који конституишу или условљавају најкомплексније духовне функције претпоставио да им је објашњење у афективном и органском животу, будући да су сами

само механизам, а не и мстор. — По Полану оба закона асоцијације манифестују се тек у подвргавању једном вишем закону — закону систематске асоцијације (Ја 101 4'

аззосјаноп зузјетанаџе), а овај једини је битна форма духовне активности. Он гласи: свака психичка чињеница тежи да се асоциира и да изазове психичке чињенице које ће се са њом управити ка заједничком циљу или хармоничним циљевима, који ће са овим градити један систем. — Пјер Жане још потпуније кида са статичким асоцијациснизмом. За њега синтетичка активност духа није неки формални закон организације, него манифестација једне есенцијалне моћи. Ова функција, под именом синтетичке активности, може имати и своје болести, којима се нарочито бави Жане. Она стоји као равнотежа аутоматској активности, чија је функција да сачува и понавља, а која подлеже законима асоцијације идеја. Са овог становишта полазећи Жане ствара своју динамичку психологију удружујући са идејом синтезе идеју богатства и снаге и стварајући тако функцију реалног. Све се има објаснити нагонима и ступњем реализације истих.

Као потпуно супротан став и према рационализму и према асоцијационизму јавља се Бергсонов интуитивизам, који претставља моћни утицај на француску психологију. Наместо самопосматрања Бергсон захтева методу интуиције, која једина може да нам омогући приступ до праве стварности: свест није нешто статичко него „ток свести“, (пп сопгап! де сопзсјепсе) нешто што се стално мења и траје, а у коме ми вештачки помоћу анализе издвајамо фиксне тачке и моменте. Ништа до чега се није дошло интуицијом, вештачки и крути елементи, као и систематски закони засновани на спажању, не може нам приказати право стање ствгри.