Učitelj

436 Надежда Петровић

Али ово решење не може да задовољи наш дух: како једна иста наука може имати две тако различите методе и полазити од двеју различитих дефиниција чињеница које испитује» Овако формулише проблем и даје затим одговор на њ П. Гијом") Ако заиста интроспективна метода може допринети објективној науци, истини универзалној, заједничкој свима духовима, то је стога што је она у основи мање различна него што се мисли. Што је интроспекција само специјална врста објективне методе широко схваћене. Овако се за њу изјашњава, поред Гијома, и Лаланд, и као што нам је већ познато, Пиерон.

По цену да можда и више пута поновимо извесне аргументације браниоца објективизма у психологији, али у циљу што веће јасности њиховог става, не можемо овом приликом да не дотакнемо извесна излагања Гијома, која имају велику моћ убедљивости и чине нам ближим и приснијим овај научни став, који је претио, услед своје ускости и непомирљивости у коју га је одвела Америка, да нас потпуно отуђи и одбије од себе.

Једно сазнање које би остало стриктно лично (чиста и проста контемплација непосредно датог), које би се састојало само у једној неизрецимој интуицији, несаопштимој, не би било научно сазнање, вели и Гијом. Потребно је да се то сазнање изрази преко говора схватљивог и другим људима. А вербална реакција није радикално различита од других. Интроспекција у колико се односи на бележење исказа и саотиштења субјекта кога посматрам јесте, дакле, само специјална форма објективне методе. Ако бисмо под интроспекцијом подразумевали проста обавештења једне личности о својој личној перспективи спољнег света, сувише бисмо проширили значење појма интроспекција. Оно што дефинише интроспекцију нису перцепције, него интелектуална оријентација субјекта према психолошком проблему и удео његов у његовом решењу. Научна интроспекција не може се помештати са простом егзистенцијом оригиналне, личне перспективе. Предмет психологије, исто као и физике, не састоји се у чињеницама које претходе свакој интерпретацији, подозривој да ће изменити њихову чистоту. Ове „чињенице“, ма колико далеко ишли, увек су несумњиво продукт функција оријентисаних према свести; „свест“ је већ једна врста теорије »етрнвге ећ роршате«. За то Гијом каже: место да се тврдоглаво задржава на шимери интуиције апсолутног, интроспек“ ција мора хтети бити научнијом теоријом. Познати ову перспективу значи учинити да сеу њој јаве закони, значи инте-

му Р. Спашве, | ")рјесфаујђе ет РеусћоТоште, Јопштва] де Раусћојосле, 1982 (поу. - аес.).