Učitelj

584 Владимир Вујић

значи не долази кроз притисак. Нема разума, инстинкта, користи, насиља, обавезе, принуде, силе, „држања“ — него само полетне слободе и емоционалног стваралаштва, духовног хероизма. Ово се стваралаштво не излаже систмеом речи, оно делује тиме што даје и показује. Кроз херојске духовне личности као животне примере. Затворено друштво остварује се у људском животу, отворено друштво је гранични идеал. Интернационализми, засновани на материалним основама, на мржњи класа, на притиску појединца или елите појединаца, социалистичко- комунистички колективи засновани на људима као на мравима, работницима — нису отворена но затворена друштва. И у томе се не треба варати. „Социална правда“ —- омиљени и оправдани идеал људи данас — не може почивати на затвореном моралу, на затвореном друштву. Она се постиже унуташњим духовним ослобођењем — а ово се постиже не мржњом него лишавањем, не укинућем себе у колективу затвореном (као део механизма) но укинућем, слободно изабраним, себе као роба материји. Ко љубав изискује, мора љубав да даје.

Напор педагошки, који је израз слободе — тог правог „образа“ човечјег — неоспорно је дакле за потез којим се иде из „затвореног“ у „отворено“. Сви напади колективизма иду на ропство, робовање, притисак, уништење слободе, а сав напор образовања иде на развијање слободне духовне личности и љубави њене за све људе. Криза педагогије се развија овде додирујући саму срж проблема. Идеал слободе духовне, идеал сваке педагогике, одбија свако ропство, тражи излаз из „затвореног“, из затвореног друштва и затвореног морала. Не притисак, него слободу; не закон, него правду. Ако индивидуалистички напори траже анархију, колективистички траже ропство. Човек, циљ педагошког напора, развијена, образована, личност – не може бити упућен у анархију, али ни у ропство. Ту је криза педагошке мисли на свом врхунцу. И ту се поклапа са кризом савременог човека као човека.

На том путу из „затвореног“ у „отворено“, из уског морала у широко човечански, из морала и идеала групе у морал и идеал човечанства, на том путу којим човек треба да стиче свој лик, своју форму духовну, свој „образ“ — разилазе се, у пуној кризи, настојања и тежње педагошке мисли. У решавању тог основног проблема, данас, у пуном распадању старих снага и у пуном превирању нових, у потресима, у пуној и стварној кризи стварања новог лика, новог „образа“, човечјег — појављује се, снажно, неодољиво као да се намеће, као могуће помирење анархије и ропства, религиозна мисао у виду хришћанства.