Učitelj

70 Д-р Павле Чубровић

многи ваљани људи и добри радници, под утицајем те страшне, примитивне, и некултурне друштвене средине, постепено заборављали оно, што су у школи научили, и полако и несвесно духовно закржљавали, и све се више приближавали тој друштвеној средини, која их опкољава, дотле је пок. Станишић, штедећи од своје мале плате, с времена на време ишао у Јену, Лајпциг и Берн, и тамо, на Универзитетима уписивао редовно семестре на филозофским факултетима, као редован ученик, и тако студирао филозофију и долазио до виших знања. Те своје студије завршио је докторатом из филозофије на Универзитету у Берну — у Швајцарској Докторска дисертација му је била: „Српска задруга“ — једна врло добра расправа, на немачком језику, у којој се са врло добрим познавањем и тачном оценом износе техничке особине српских задруга и њихов етички, педагошки и социјални значај, не само у васпитању млађих генерација, већ и у борби српскога народа за своју националну егзистенцију. Докторат је положио 1908 године, и после постављен за наставника Призренске богословије. Из Призрена је премештен у Скопље, и ту га је затекао балкански, а после и европски рат. После уједињења нашега народа и стварања ове државе Станишић буде постављен за управитеља Учитељске школе у Скопљу. Затим 1919 год. буде изабран за народног посланика у привременом парламенту, а 1920 год. буде постављен за Министра за Исхрану и Обнову Земље у влади пок. Стојана Протића. Године 1922 буде изабран за члана Државног Савета, где је остао до краја 1931 год. када је пензионисан, а после, почетком 1932 год. изабран је за сенатора Зетске Бановине, и као такав остао у Сенату до краја јула 1982 год. Крајем јула те године буде постављен за бана Зетске бановине, а у јуну ове године премештен је за бана Вардарске бановине. Као бан Вардарске бановине тешко се разболео, и премину у Теслићу 26 августа ове године, одакле је пренешен, и уз учешће многобројвих његових рођака, пријатеља, сарадника, и познаника сахрањен на београдском гробљу 27 августа ове год.

Покојни Станишић као што рекосмо радио је за свога живота на многим дужностима, и свуда се одликовао марљивошћу, тактом, савесним и поштеним радом. Али код њега стално, на свакој његовој дужности, види се у исто време, не само тачан и савестан чиновник, већ у исто доба, што је на жалост врло велика реткост у нашем друштвеном животу, васпитач и национални радник. Та одлика његова показивала се код њега, како онда, кад је био васпитач у гимназији, тако и онда, кад је био бан, и министар. Он је своју скромност, благост, и тактичност преносио на своје ученике, као и на своје колеге и сараднике — он је и говорио и радио целисходно, а знао се за општу ствар и заложити и жртвовати.

Његов рад на националном пољу имаће трајнога значаја, и остаће као леп пример млађим поколењима. Особито у оно време, када је он радио у Јужној Србији за време турске владавине, карактерише га као борца и вештог политичара. За сво време турске владавине, до 1908 год. у Турској Царевини, званично се није