Učitelj

Милисав Марковић 71

признавала српска народност, већ су Срби урачунавати у „РумМилет“, што ће рећи румунски народ. Наша народност је била Турцима подозрива, они су се бојали, да ју признају и ометали су сваку акцију, која би водила ка признању српске народности У Турској Царевини. Сви национални борци наше крви у Турској били су свесни значаја тога признања, те је у толико била јача борба у овом правцу, кад 1908 год. Младотурци прогласише „хуријет“ — слободу политичку и дозволише да се поведе и организована национална борба за право нација у Турскоме Царству. Српски народ у Турској тога времена појави се на изборима од„лучно и једнодушно даде поверенике, који ће бирати посланике за парламенат у Цариграду, и створи своју скупштину, названу „Скупштина Отоманских Срба“ са седиштем у Скопљу. Пок. др. Станишић био је и сарадник и претседник те скупштине, која је одржана 1909 год. у Скопљу, и чијим је радом стварно српска народност у Турској Царевини била легитимисана, што се сматрало великим политичким успехом.

Тако је пок. др. Станишић најактивније дане свога живота провео на просветном и националном пољу Јужне Србије, док ова беше притиснута туђином, и судбина је хтела да он умре као бан, баш те Јужне Србије, али не више под туђином, него национално слободне и уједињене са својом браћом у једну државу за чиме је пок. Станишић толико жудио и искрено радио.

Милисав Марковић

Директор Женске учитељ. школе у Београду — од Радише М. Стефановића —

Одигравши достојно своју деликатну мисију на позорници живота, склонио се у царство мира и тишине Милисав Марковић, симпатични друг земље наше. Пуних четрдесет и више година, он је у целокупни свој рад уносио све брижне и безбрижне дане живота, да би напослетку умро са мирним, ироничним 'осмехом над таштином живота.

Као патријархално дете ужичкога краја, кренуо је још пре четрдесет година из свога села са романтичним осмехом над уснама и трновитим путем освајао сваки корак у животу. Послужујући и трчећи за горком кришком хлеба, он се прегибао под тим свакодневним јадима и још тада веровао, да задовољства постоје само за богате а да сиротиња има само очи за плакање. Варошка калдрма била му је тешка и одвратна и он никада није могао да заборави своје село пуно нежних мириса и своју малу кућицу где су мирисале жуте дуње са дрвених пенџера. И зато никада у животу није могао да сакрије своју љубав према планинском свету, нити дискретну иронију према лакомој паланци. Он се увек загњуривао у живот тог планинског