Učitelj

115 у Д-р Милош Ђурић

дуго 192 метра) и још истога дана стигао у Арг да сам јави своју победу. Дечак Полиместор из Милета могао је да ухвати зеца кад овај бежи. Било је победника који су се доцније одликовали у рату као, на пример, Фаил из Кротона, који је трипут победио у питијским играма, дваред у пентатлу, једаред у трчању, па је потом, кад је Атењанима претила опасност од персијске флоте, дошао им у помоћ с једним бродом да се бори код Саламине, или као поменути Милон Кротоњанин, који је с кротонском војском, носећи шест својих олимпијских венаца и, као Херакле, заодевен лављом кожом и с тољагом у руци, пошао у рат против Сибарићана. Слава Дориеја, најмлађег Дијагорина сина, који је у Олимпији победио трипут, на Истму седам пута и у Немеји шест пута, била је толика да су га Атењани као ратног заробљеника, за време Пелопонеског рата, пустили слободна не наневши му увреду, јер су у његовим победама налазили прст божји. Тебанци су имали своју особиту методу у рвању и баш као вешти рвачи победили су код Леуктре. Било је и таквих победника који су доцније постајали владарии књижевници. Такав је био Дурид Самљанин, ученик Теофрастов. Као дечак стекао је у Олимпији победу

у песничању, а доцније постао је самски владалац. Написао је Историју, која се делила на хеленску и македонску, затим историју острва Сама и живот Агатокла, сиракускога владаоца. Спомињу му се још и други списи. М сам Аристокле, доцније славни философ Платон, који је гимнастику учио код Аргивца Аристона и од њега добио име Платон због својих широких прса и плећа, једаред је однео победу на Истму као рвач, те се и доцније као философ теоријски занимао гимнастиком.

Велика је била слава и оних који су у својим песмама славили агоналне победнике. Од Пиндара, највећега грчкога лиричара, сачуване су нам четири књиге епиникија, т. ј. песама испеваних у славу победника у олимпијским, питијским, немејским и истамским надметањима. Мако пригодне, певане по поруџбини и од поручиоца хонорисане новцем или поклонима, те епиникије и својом наменом, и идеалним пречишћавањем митскога градива, и уметничком композицијом, и религиозно-етичким рефлексијама, саветима и опоменама што прожимају целу оду, и величанственом перспективом што је песник отвара инвентивном снагом и синтетичким погледом великог уметника, високо се уздижу изнад свакодневне сфере простог пригодног песништва. Јер, песник свагда говори као пророк и свештеник, као носилац божанског откривења и учитељ врлине и мудрости, па стога своје песме и упоређује са стубовима храма. Он не пева победу саму по себи него је везује за целу биографију победникову, као и за историју његове лозе, товари је на брод који носи славу његова племена и његове отаџбине, тако да лична слава јунака-победника постаје ново зрно бисерово у ђердану судбине целог његова рода. Кад слави победу коју је донела срећа, песник опомиње победника да срећу достојно ужива, да остаје на свом месту, задовољан својом судбином, јер богови дрзнике руше, а кад слави победу