Učitelj

148 Јов. Ђ. Јовановић

После оваквих педагошких проповеди не треба се нимало чудити, ако се једног дана дамо сви колико нас имау трку за положајима и ако се нађе какав брижни спасилац друштва, да цео просветни сталеж, а међу лицима овог реда и самог писца, као непродуктивне огласи за штеточине 2! Нова педагогико, колико си злоупотребљена са оваквим интерпретирањем! Зар писцу при овоме није падало на ум, да педагог у својим погледима на свет, хтео не хтео, мора да буде пре свега присталица индетерминизма у питању воље и морализма у питању морала2 Зар ни толико не жели, да из свог позива извуче бар ову конзеквенцу, или му је сасвим свеједно каквим ће се васпитним идеалима запајати будуће друштво и човечанство»

Утехе ради, поверујмо, да се и у томе погледу писцу поткрала каква случајна грешка и да ово схватање није плод зрелог размишљања. Уосталом, ово се потврђује и неверним приказивањем Хербартовог педагошког система на стр. 34, где писац без икаква зазора Хербартовим следбеницима набацује и оно, што ни у сну нису сневали, поименце, да су „отишли (од живота) још даље, те се рад у школи претворио у укалупљивање свега рада у формалне ступњеве“. Што је најинтересантније, он „узрок тога“ налази „делом у постављању циља васпитања који је далек од живота, („морални карактер“)“.2! Код оваквог изопачавања и непознавања ствари, човек се у истини мора запањити, при свем том, што се писац можда и нехотице одао са постављањем и формулисањем васпитних циљева према „садашњем“ (боље рећи малтеријалистичком) схватању на стр. 42! Ту се писац као помало дичи, што се његов циљ „оспособљавање за психофизички опстанак и развој“ у главном поклапа и са циљевима, које су дали Ракић и Младеновић, а који дословце гласе: „Усавршавање себе за свој материјални опстанак“ и „Васпитање за самостално увршћивање у животну Заједницу“. А да се писац при овоме којим случајем само запитао: у коју животну заједницу, поврвео би му испред очију читав низ животних заједница, међу којима и такве, којих би се и писац ратосиљао, као што их и сами закони кривично прогоне. Да, да! То су крајње конзеквенце педагошких учења, која пошто пото хоће да се отргну од „традиционалне педагогике“, па макар и по цену негирања свакога морала и угрожавања основа људ“ ског друштва.

Куриозма ради навешћемо овде најзад и ове нетачне или непромишљене пасусе: „Школа има двоструки задатак: а) да васпитава и 6) да спрема за живот дајући знање (стручно образовање)“. стр. 68. А шта је с општим образовањем» Опште образовање се захтевало нарочито од школованих људи у државној служби“, с. 105. „Уместо старих гимназија, којима се једино (2!) признавало давање општег образовања“... с. 107. Још се све школе стварају по угледу на класичну гимназију“, опет с. 107. Зар баш свег

По овоме судећи, писцу је сасвим страна школска организација. Међутим, да је мало завирио и у друге педагогике. било Рајнову, било Протићеву, или макар коју другу, као што се рев-