Učitelj

Основи педагогике 149

носно постарао да пронађе многе безначајне „модернисте“, свакако би у њиховој Практичној педагогици нашао које потребно зрнце ради допуне свог општег образовања, кад му већ то није дала стручна школа, о којој он онако ласкаво мисли у даљем свом излагању на истој страни књиге. У духу пак свог материјалистичког схватања на стр. 109 овако велича морал: „Бити моралан најлакше је човеку који има осигурану егзистенцију и одређен положај у друштву“.(2!). Дивна поука за оне, којима је ова књига намењена, сем ако писац није имао озбиљну намеру, да демантује Волфово мишљење о узвишености учитељскога позива!

3. У погледу садржине код писца ове Педагогике највише је страдала Дидактика, дакле она грана, за коју се наставници по правилу треба највише да интересују. Док је на мање важне, а често и на безначајне ствари дато простора од пуних једанаест штампаних табака, дотле је Дидактици посвећено само два и по табака, што за један уџбеник не претставља ни најобичнији ђачки извод. Најбољи доказ, да писац ни овде није био код своје куће, тј. на добро познатом терену. Отуда о одштим дидактичким начелима и новијим дидактичким реформама, као што су: пригодна, завичојна и укупна настава, затим далтонски и други слични планови, па Монтесоријина и Декролијева метода, итд. скоро ни помена, а које се од њих и додирују, већим делом то бива непотпуно, крње и нејасно, па чак и нетачно.

Тако у 1 делу: „Настава и васпитање“ у 5 кратких пододељчића на свега 2 листа говори о поуци, настави, задатку наставе, задатку наставе према данашњем схватању и дидактичком материјализму и формализму на начин, који је несхватљив и за „верзиране“ у Педагогици, а камоли за „почетнике“, Задатак му је наставе на пр.: час „да преда (као да је она та која предаје!) знање“; час „да васпитно утиче на дете“ (с. 178); час опет „Свој циљ постиже, по Хербарту, настава тиме што сређује код ученика знање са којим он долази у школу и допуњује га новим“ (стр Ој и најзад на стр. 180 „према данашњем схватању“ стапа наспишни и наставни циљ уједно, тј. у „образовање пуне, продуктивне личности способне за опстанак у културном друштву“. Без контрадикције, која се као црвена нит провлачи кроз целу књигу није поштеђен ни овај одељак, кад га поред осталога завршује са: „Настава мора да развија вољу, осећања и мишљење ученика, а не само да даје знање“, осим ако овим није мислио на задатак наставе под 2) на стр. 178.

Овде нам се код онаквог излагања циља наставе по Хербарту, којега писац није сматрао за вредно ни да прочита (у списку књига означених у литератури на крају књиге нема ни Хербартових, ни Цилерових, ни Рајнових дела, нити дела наших писаца, који се наслањају на ове), силом намеће дужност, да писцу не само замеримо на нетолеранцији, него и да га озбиљно укоримо за овако неозбиљно писање и нелојално изношење туђих гледишта. Писац је ваљда бар толико требао да зна, колико и по програму мора знати и сваки ученик учитељске школе, да је циљ