Učitelj

Размишљања о прагмашизму 207

стални живот, њена божанствена, слободна стихија — то нас више не интересује. Али, боље је да запитамо, да ли у њиховим рукама није мач од картона2 Прагматички метод је двосмислен и бескрајно споран. Шта су то „практичне последице>“ Коперник је седео у својој ћелији, а прагматисти тврде да он није био довољно прагматичан. Излази његово дело »Ре геуошоприз отршп сеје шт« и велики прагматиста Бекон игнорише Коперника (ово је утврђена чињеница). Само зато прагматисти убрајају Коперника у своје свеце. Зар се може предвидети практична снага генијалних мисли Практично значење долази розе Тасешт, а све велике мисли у своме инкубационом периоду су т јаш пазсепаф, увек бескрајно удаљене од ма каквог утилитаризма. Не говорим већ о подвижницима мисли. Али и велики конструктори мртвих машина, ствараоци европске индустрије и они су преживљавали мучне часове, интимни страх и радост, пре него што је планина њиховог надахнућа створила неку техничку ситницу. Прагматизам хоће да нема ове планине одушевљења и чисте мисли, већ да људи као занатлије праве само корисне, некоме за нешто потребне прагматичке ситнице. Но ко ће да констатује „последице“>» Ко ће да суди о корисности Прагматизам заборавља да се о корисности може и мора водити спор ништа мањи, него спор о истинитости. Корисност је тако исто спорна ствар, као и истинитост. Треба измислити прагматизам другог степена ради тога, да се одреди крај бескрајном спору о томе, шта је унстини корисно, а шта је уистини добро за човечанство. Али спорови о прагматизму другога степена изазивају појаву прагматизма трећега степена. И тако у бесконачност. У доброј намери да ствари упрости, прагматизам додаје у општем лавиринту још неколико нових ходника. У доброј тежњи да умањи спорове, прагматизам их још више повећава. Исто као и на скуповима, када желе тишину, па сви повичу: „тише, тише!“, али се ларма не смањује, већ повећава. „Највећа обавеза филозофа је бити доследан“, цитирамо Кантове речи, али никако прагматичан. Да ли ће доследност довести до неплодног рушења или ће увести у храм који „сав блиста од победничких пламенова“, то је питање унутрашње савести, то је питање самопрегорнога и некориснога тражења, никако не обрачун, никако нагађање о некој најдаљој корисности.

У прагматичком принципу, као таквом, постоји још бескрајно спорни момент. Постоје „корисности“, мада проблематичне у својој вредности, али су безусловно од вредности у својој спољашњој фактичности. Може се говорити о њиховом жељењу и пригодности, али се не може одрицати њихово фактичко постојање. Али, међутим, постоје „корисности“ и невидљиве, неопипљиве, које за неке постоје а за друге не постоје, које код једних изазивају одушевљење и полет у животу а друге остављају равнодушне или их потстичу да стварају скептичке и негативне теорије. Такве су вредности естетичке, моралне, религиозне. Питање о њима није само у томе: да ли су оне вредности или“ нису, колико у томе; да ли су оне резлне; да