Učitelj

210 _ Владимир Ерн

се и буде добијало задовољство од причињавања задовољства другоме, ипак ће свест бити заузета не мишљу о престојећем добијању симпатичког задовољства, већ само мишљу о задовољству које је причињено другоме“. Слично томе, како сада људи конкуришу у егоизму, „тако исто ће у доцнијем стадијуму“ почети „алтруистичку суревњивост“ и „сваки ће се бринути о томе да и други имају могућности за задовољавање свога алтруизма“. Тако се добија очаравајући алтруистички алтруизам алтруизма!

Вачћапха! Ми видимо каква факта улазе у Спенсеров поглед на свет. Ми видимо, да метафизичка маниловштина Лајбницова налази своју дивну паралелу и допуну у позитивистичкој маниловштини Спенсеровој. МИ Међе кикикаћели уноси у оптимистичку расплинутост не само презренога „рационалисту“ Лајбница, већ. и половином Енглеске канонизираног „емпиристу“ Спенсера!

Џемс врши Данаидин рад, желећи да докаже, да је „емпиризам“ везан са већим осећањем зла, с већим песимизмом, него. што је везан „рационализам“. Мисао сама по себи недоказана, јер је истинито баш обратно. Емпиризам, као такав, никада не може осећати трагедију света, он је у суштини оптимистичан, јер у слици стварности, коју цртају пет спољашњих чула, све је врло просто, јасно и „емпириско“. Сав ужас, сав хаос, све зло, сва мрачна страна живота — све је то изван граница „пет чула“. И ако загледамо у историју мисли, тј. ако хоћемо да овај став проверимо фактима, онда ћемо се уверити да су факта уз нас. Песимизам, као схватање света, тј. као продубљено осећање зла и трагичности живота, у целини је стварање противника „емпиризма“: религије и идеалистичке филозофије.

У дихотомијској апстракцији прагматизма највећу важност има момент величања „тврдих , као љубитеља „факата у прачитавости и непосредности“, и умањавање „меканих“, као поклоника само „апстрактних и вечитих принципа“. Џемс учи да нису факта, као факта важна за пажљиви однос према стварности, већ умење и страст да се осети конкретност и непоновљива индивидуалност фактички датога. Али како, у овом умењу и страстима, „тврди“ превазилазе „мекане“2 Ја мислим, још мање, него у песимизму. Велики и неподмитљиви сведок умења да се диференцирано схвати конкретност фактички — датог, то је језик. Упоредите писање „емпириста“ и дела „рационалиста“, па ће одмах постати јасно на чију су страну окренуле теразије. Производи Лока, Берклија, Бекона, Мила, Бена, чак и „сјајнога“ Јума како су хладни, бледи, досадни и мало лепи у поређењу са генијалним по језику творевинама Платона, Шопенхауера, Ничеа или Соловјева. Прочитајте једну за другом „аутобиографије“ љубитеља факата Мила, кога Џемс хоће да сматра за духовног вођу прагматизма, и „Исповести“ бл. Августина, једног од највећих претставника „меканих“, и вас ће изненадити најдубља неадекватност између њих. Емпириста Мил, који је писао читаве књиге о емпиризму, о изучавању факата, о пажљивом понашању према ономе што је фактички дато, — даје апстрактан скелет, без крви и меса, као неки календар формуларних догађаја, зва-