Učitelj

Метола нашег педагошког становишта 255:

Образложење образовања помоћу идеалистичке филозофије ума. — За то постоје четири могућа пута, који су већ и покушавани: 1) Образовање има свој основ у разуму, оно је ствар разума. Његове форме а закони су у главноме форме разума и. мишљења, а његов циљ је усавршавање разума.

Све се остале културне области подчињавају важењу разума. На тај се начин добија једна искључиво рационалистичка педагогија, која ће, разуме се, владати нарочито у доба рационализма и просвећености, у старој Грчкој у петом и четвртом веку пре Христа, за време Софиста, у ново доба у Енглеској, Француској и Немачкој у осамнестом веку у доба просветности, у Енглеској код Џона Лока (1632—1704), код т.зв. деизма Херберта Чербери-а (1571—1648), и код осталих слободноумних духова као што је Џон Толанд (1670—1722) или Матеуст Тиндал (1656—-1733), и код Давида Јума (1711 — 776).

Даље у Француској код Волтера (1694—1778) и осталих натуралиста као што је Бифон (1708 -1788), а нарочито код т.зв. материјалиста, енциклопедиста и сензуалиста као што су Ламетри, Кондијак, Хелвециус, Даламбер, Дидеро, Холбах, најзад код отаца и вођа немачке просвећености као што су: Лајбниц, Томазиус Кристијан Волф и његова школа из које ћемо ми овде навести само естетичара Баумгартена и логичара Мајера.

Та ће рационалистичка педагогија због тога нарочито препоручити и унапређивати изображење разума, пошто она верује да тиме служи општем добру људи. Разум је овде у служби идеје о практичној користи и једно разумно образовање ће тада разуме се најбоље унапређивати добро свих. Већ се овде, и баш овде, мисли при образовању разума пре свега на корист и на опште добро.

Како то треба да се разуме» — Пре свега треба ово имати у виду: разум дела у општим формама и при општим сазнањима, иако њима недостаје индивидуални и сингуларни карактер. Истина разума важи пре свега за сваког уопште, који је може бити свестан; то пак значи за свакога онога који је свој разум довољно изобразио. Такво једно образовање верује се да имају сви људи. Разум у овом смислу није никаква нарочита особина нарочито обдарених индивидуа. Он претставља штавише једну општу битну особину човека уопште. Он постоји као урођена диспозиција код свих људи те је потребно само разумно образовање и школа па да он постане опште добро свих. Иза тога рационализма и иза те рационалистичке педагогије стоји један нарочити оптимизам. Вера у вредност човека односи се пре свега на веру у разум и вредност разума. С друге стране ту веру, разуме се, потпомажу велики успеси које су разум и науке постигли у унапређењу културе. Као што се лако види таква рационалистичка педагогија не може заправо имати индивидуалистички карактер. Она не може ни једног момента оспорити да постоје поједини људи са нарочитим даром разума. Али они су у ствари само најизразитији заступници једне опште даровитости, коју имају сви људи и која се код свих људи