Učitelj

280 Милан Шевић

колико и баш зато!) — најконцентрованији. Он је најмлађи умро, 7“

једва је навршио четрдесет и шест година, а оставио је три драме, двадесетак краћих и више великих приповедака, међу којима се својом строжом композицијом одликује нарочито Бела кућица, и доста песама, и то не само лирских него и епоских које траже ширу концепцију и пространију обраду. Своју најдубљу приповетку, Србско чобанче, која би свакојако била и највећа, читав мали роман, у којој се осећа утицај Пекфијин, нарочито његова Витеза Јована — у њој влада штимунг мађарске пусте — и која далеко премаша Богобојева Два идола, приповетку из истога доба, а има с њима сличности у мотивима (љубав и слобода, — уједно и главни Петефијини мотиви), — није довршио не из комодитета, не из оскудице у концентровању, него што је на Српском чцбан-“ чету умро. На тој се приповетки заиста осећа узаврела уметничка крв, можебити и под утицајем болести, али никако не слабљење песничке моћи.

Ђура Јакшић је имао пауза, дугих пауза у свом песничком раду, има читавих година у којима ни ретка није написао (не може се рећи и да није повукао у то доба ниједан потез кичином). Али је зацело и у то доба у себи радио и стварао, његов је унутарњи живот био потресан, и у њему је пламало и буктело. Он је стварао и седећи усамљен крај чаше вина. Што се није увек тачно одазивао на позиве уредничке, и што није редовно слао наставке отпочетих приповедака, зато је пао прекор на њега да је лен и да више гове својим страстима него ли својем уметничком позиву. Али да ли је лен човек који за свога кратког века толико да и у песништву и у сликарству, и да ли је баш толико говео својим страстима песник који и од такве незнатне грађе за драму, као што је даје један хајдук, уме да створи читаву трагедијур Истина, и невоља је учинила своје („невоља гола најбоља школа“ рекао је други наш велики песник, изван Ђурина круга), али шта би она могла без великога и јаког уметничког нагонар

Када ее узме у обзир и да је млад умро, и да није био само књижевник него и сликар, онда је, за исти број година у раду, Јакшић зацело више дао него ли икоји од његових песничких побратима, — и концентровањем и количином он је измакао испред њих. Стеван Владислав Каћански се губи у својим патриотским сањаријама и као песник даје врло мало. Змај Јован Јовановић био је расцепкан у свом раду, није дао ниједно дело од већега замаха, и његов највећи рад (и количином и каквоћом), његови Ђулићи (обоји), већином су само збирка одвојених песама које је „просуо један часак, један тренут, једна мисо“. Тако су исто постале и његове баладе, његове духовите хумористичне песме и све остало. Његов рад својом целином даје величину. Лазар Костић, драмски таленат много јачи од Јакшићева, управо једини овога круга, ако су се и сви чланови његови огледали на драми, био је најученији и најначитанији међу њима, али његова је песничка снага (у драми, не у лирској и епоској песми) застала већ