Učitelj

368 От. Каднер

заснују: учитељ главне школе клатовске Јап Еогпипек (псеудоним Сапоуезку 1809—1878) и познати учитељ склоништа „на Градку У Прагу Јап МЈазт!г 5уобђода (1800—1844).

„Писма, која се односе на наставу младежи у сеоским школама“ Јап Еогпшшпек даје у виду 17 писама о пројекту идеалног школског рада, желећи да нађе златну средину између сувишног новачења и удобног конзерватизма, а тако исто хоће да помогне поправљању школе. Док је ово дело, које се ослањало пре свега на Метеуега и присталице религиозне педагогике, нарочито Млег!ћајега, сада потпуно заборављено, књига Свободе „Прво основно, практично, очигледно, свестрано обучавање мале деце за стварно изоштравање ума и облагорођавање срца с наставом читања, рачуна и цртања за учитеље, васпитаче и родитеље“ издато 1837 и до данас је остала жива књига. То показује, да је још пре Фребела постојала у нас материнска школа, о чијем се даљем развићу у чешком духу, на жалост, нико није даље старао. Први директор познатог уточишта „на Градку“ у Прагу, које је 1832 основао бургграф Хотка, полази од тачне поставке, да је основа душевног васпитања здраво тело, које треба развијати играма и покретима тако да мала деца, упознавши се са стварима и алатима, брзо прелазе на одговарајуће покрете тела; онда се додају разговори, песме, вежбања у посматрању ствари, а доцније одговори на питања, усмени рачун, цртање и читање. У Зуођода прича, како он у духу ових принципа учи у својој школи (материнској) плетење, омотавање, моделовање од воска, грађење од коцкица, рад у врту. Књига му је убрзо преведена на руски, пољски и дански језик, а 1874 г. поново је издаје Стефан Бачкоро, те се може сматрати као и упутство за наставу у нижим разредима основне школе.

Упоредо са методичким и дидактичким тумачењима, други главни предмет наше стручне књижевности прве половине про"аплога века јесте, напор да се наша школа, која је за време Јосифа НП била оруђе систематске германизације, преустроји у народном духу, да би извршила свој национални позив. По дивном стицају околности на чело ових тежњи стаје човек италијанског порекла, који је само немачки писао, али се увек осећао као ми припадник чешке отаџбине, по имену Бернард Болцано (1848-71). Млади човек, тек је имао 23 година, без докторске титуле и свештеничког чина, био је одређен за професора новоуведене катедре богословља у филозофском факултету у Прагу. Он је убрзо својим предавањима у универзитету и својим проповедима задобио велику популарност и постао центар „болцановиста“, који су речи и делом ширили његове просветилачке и националне потледе. Иако се он није никада и ни у чем одвајао од правог учења католичке цркве и мада му је била обезбеђена слобода мишљења, ипак је против њега устао са љутњом тада свемоћни бечки професор Фринт, чијег се рђавог и кусог уџбеника морао Болцано држати у својим предавањима. Углавном Фринтовим старањем, Болцано је био опањкан пред императором Францем и пензионисан, па је после живео од скромне пензије и од помоћи пријатеља .