Učitelj

Библиографија 395

стилока хармоничност која отуда проистиче чине да се књига чита с великом лакоћом. Отуда се и може препоручити свима онима, које домаћа филозофска литература уопште интересује. Како међутим она има једну корисну новину; на крају њеном дат је опсежнији преглед њеног садржаја на немачком језику, верујемо да ова књига неће промаћи нажњи исто тако и етране стручне јавности.

Ужице. Д-р Благ. Д. Марковић.

Рг. Збјерап Мабсемјс: К ргобјета с! Гипксе оддајапја ! једпе паџке о пјој, Ластеђ 1934, 8%, зфт. 56: Издање Југословенске. академије знаности и умјетности. — Пред нама се налази један академски рад, једна унетини академска, _ научно-педатошка, студија, која се посвећује најважнијем нашем проблему: проблематици функције васпитања и науке о васпитању. Студија је заснована на најновијој педагошкој литератури (углавном немачкој) и на стању поменутих проблема у њој. Све је критички изложено и дато пишчево мишљење.

Оно се у резимеу своди на следеће: „Ексистенција педагогике као науке није везана о могућност или немогућност телеологијског научног одређења, тј. одређења појма одтоја као идеалног и нормативног стања одгојености, јер. педатогијско телеологијско нормирање није уопће специфичан педатогијски проблем него проблем било филозофије било којег другог научног комплекса, а педагогија би могла у најбољем случају сарађивати у његову рјешавању“. Зато „научна ексистенција, физиономија и аутономија педатогије одвиси од специфичности одгојне функције, а ова од специфичности одгојне каузалности, која се може увидјети и утврдити само тачним одређењем појма одгоја као процес» свршеног човечјег дјелања нарочите врсте“. „Одгој је свршна и планска њега природних могућности човјека у његову развоју на разини духовних му тежња, тј. одгој је свијесна њега културне воље човечје. Одгој је културан акт управљен на одгојну или образовну идеју. Одгој је свијесно човјечје дјело и није идентичан са свеопћим природним несвјесним културним развојем нето је одгој освијештени и контролирани развој... Наука. о одгоју није никаква панпедагогија него једноставно педагогија“. Али „наука о одгоју није ни андрагогија него. једино педагогија“... „Педакогија" је' специфична и према“ другима јасно разграничена наука сопствене законитости, она је аутономна наука. Педагогија је наука о једној нарочитој пракси и према томе је педагогија и теоретска наука,. нарочите зазбиљности и практична и технологијска наука нарочитог задатка, она је уједно н теоретска и нормативна наука. Педагогија се... укавује у достатној мјери као једна „чиста“ наука, али како је она ипак основана, на, одгојном каузалитету... па је зато крај све своје самосвојности и аутономије упућена на разне друге науке, за њу се можда може у неку руку и с извјесним ограничењем оправдано рећи, да партиципира и на карактеру онаквих наука, које обиљежујемо као „примијењене“. Педагогија према томе бивствено није ни примијењена психологија ни примијењена филозофија, а још мање сама филозофија или дио филозофије. Педагогија је аутономна, чиста теоријом фундирана технологијска (нормативна) наука, која се наслања на бројне помоћне науке, прије свега на психологију и филозофију“.

__ Ова студија заслужује особиту пажњу, не само свих наших теоретичара педагога (њих на првом месту), нето и практичара и она се мора читати са удубљивањем у ствари, са дубоким размишљањем о излатаним питањима и с» чешћим навраћањем на њих. Овако ерудитно написану студију није одавно добила југословенска, педагошка. књижевност. М. Р. М.

: Д-р Вој. Р. Младеновић: Национално васпитање и васпитни чиниоци, Библиотека „Из педагошке теорије и праксе“, св. 4. Београд ср. 80, стр. 52, цена 10 дин. Издање Г. Кона. — У. овој солидно израђеној књижици целокупан педагошки · материјал подељен је на:два већа одељка. 1. Национално васпитање тумачи појам националног васпитања. Теориски образложава, национализам, интернационализам и космополитизам и даје свакоме од њих оно. место које му припада. Нарочито је лепо изложено национално осећање као неопходност сваког васпитања. П. Васпитни чиниоци излажу начела п развитак заједница, говоре о природи и привредним односима, породици и васпитању у њој, друштву, држави и народу.

6 Разуме се, да г. Младеновић не брани зоолошки национализам и противан је шовинистичком васпитању. Целокупно његово излагање могло би се ва: жети у једну реченицу, коју је поводом истог случаја изрекао славни руски мислилац Вл. Соловјев: „ЈБубите све друге народе, као свој сопствени“. Југословенски националисти дужни су да набаве ову књижицу и да је проучавају.