Učitelj

440 Н. С. Трубецкој

постојећим културним вредностима, оно се може разматрати као комбиновано подражавање, или, по Тардовим речима, као судар у индивидуалној свести два или неколиких подражавајућих таласа (опдев шитнануез). Разликаје само у томе што се у открићу између сударених вредности не води борба (аце! Јослаџе) у ужем смислу те речи, што једна вредност не потискује другу, већ што се, обратно, све оне синтезирају и спајају у једну целину, док у ширењу судари између вредности не стварају нову, већ само отстрањују једну од борачких страна. Зато се „откриће“ и „ширење“ могу посматрати као две стране истог процеса — „подржавања“ (пптнаноп). Особитост Тардовог учења је у томе, што он за елемент друштвеног живота узима само елементарни психички процес подражавања, који се увек збива у индивидуалном мозгу. Али, заједно стим, он установљава везу између појединих индивидуа и других људи и не односи се на чисто индивидуалну већ на „међуиндивидуалну“ (пегрзусћојооле) психологију.

Сада ћемо покушати да јасно претставимо услове који су нужни за непрекидно јављање открића, друкчије речено за развиће културе. Пре свега за то је нужно да у свести дате културне средине постоји извесна готовина културних вредности, које су већ створене и прошле кроз стадијум борбе. Прво, то је нужно зато, што се свако ново откриће, како је раније казано, увек састоји из елемената већ постојећих културних вредности, по принципу, ех по шћи 11. Осим тога, циљајући да задовољи извесну потребу, свако ново отриће у исто време изазива и нове потребе или мења старе стварајући неопходним тражење нових путева да се те нове потребе задовоље. Све то чини да је потпуно нужна најтешња веза између нових открића са већ постојећом заједничком количином културних вредности. Та заједничка количина културних вредности мора да се, за даље успешно развиће, предаје путем традиције, тј. свако ново покољење мора, путем подражавања старијем покољењу, да усваја културу у којој се развијало раније покољење и коју је ово покољење у своје време добијало од својих претходника. Зато је за свако покољење тим путем добијена традиција културе полазна тачка за даља открића, а та је околност неизменљиви услов непрекидности и органског развића културе. Напослетку, поред традиције у развићу културе игра најважнију улогу наслеђе (Тард није довољно оценио тај фактор). Наслеђе допуњава традицију. Помоћу наслеђа предају се од покољења покољењу: укуси, диспозиције и темпераменти оних који су стварали културне вредности у прошлости, што и потпомаже органско развиће све културе. За процес ширења открића (ртораваНоп дез шуепнопз), који сачињава други битни део развића културе, нужни су уопште речено исти услови као и за саму појаву нових открића. Поседовање заједничке количине култрних вредности нужно је ради тога, што баш ова количина условљава оне потребе које отриће мора да задовољи. Откриће може да се накалеми само у том случају ако постоји потреба која га је у животу изазвала и то у истој мери како у откриваоца, тако