Učitelj

452 Драг. Н. Јанковић

гућила само измена наставнога плана и програма, већ и стварање бољих школских прилика. По једноме извештају/) поред других финансиских издатака у 1928 год., Бечка општина „даје бесплатно деци књиге, материјал за цртање, и ручне радове у вредности 2.309.000. шилинга. Сваки ђак кошта просечно бечку општину 450 шилинга.“ Из тога извештаја видимо даље да „просечно на једног учитеља долази 29 ђака.“ (А ја их у свом одељењу нпр. имам око 70, а други сретнији другови, учитељи још и више, и то из 2, 3, 4 па и 5 различитих разреда). Ту су, како се вели у пом. извештају, „при свакој школи установљене радионице и кухиње.“ Нове слике, нарочито слике о раду и дечјем животу, украшавају зидове школских соба и ходника,“ А већ: „Наставни програм и план и распоред градива у новој радној школи су савим друкчији, него што је то у школама старога типа“.

Нови наставни поступак захтева и нове услове; под данашњим условима и околностима он је неизводљив. М сваки учитељ се вара, ако мисли да је збиља успео да у својој школи потпуно заведе и одомаћи неки нов и бољи наставни поступак, у смислу савремених тежњи. Јер није тежиште у томе да се наставник само држи одређенога нацрта и наставу изводи у свему предвиђеним редом и начином („нови формализам“), већ је тежиште у томе да се новим наставним поступком деца заинтересују и приволе да га сами прихвате и изводе, је само на тај начин се и може створити нека друкчија и боља школа од ове данашње. „Главни циљ васпитања јесте, да се васпитаник стави у могућност да се учи“ сам“ пише Музе“) А по С. Ј. Хесену: „Смисао радне школе није у томе, да сведе сваки умни рад на физички, већ у томе да сваки рад, како физички тако и умни, учини извором целог развића личности.“3) А да ли је такав наставни поступак могућ тамо где у одељењу имате преко 60 — шездесетеро деце, а само одељење је, можда, комбиновано из два, три или више разреда»“ Чак да су та деца и сами студенти, а учитељ енциклопедиста, па би опет велики проблем био: наћи начина да шездесетеро деце. у једно исто време и за једну исту ствар, заинтересујемо и да тај њихов интерес читав сат одржимо; па ма тај сат био и онај сат пре подне. Колики ли је тек проблем да се та гомила с дана на дан по неколико часова задржава око ствари, које им ми споља сервирамор! А без интереса нема ни успеха. То је констатовала и стара педагогика. Чак ни промена занимања не би нам помогла много; сем што би у тем случају још мање изгледа било да се ученицима пружи у потпуности знање одређено за тај час и да се отуда извуку евентуалне користи, које ипак сваки наставни поступак предвиђа и очекује. А шта ће тек рећи школски надзорник, када на крају школске године констатује: „да на-

ту М. В. Матић: „Школске реформе града Беча“ — „Учитељ“ за децембар

1928 год. 2) Херберт Спенсер: „О васпитању“ — стр. 71.

5) С. Ј. Хесен: „Основе педагогике“ — стр. 114.