Učitelj

Принцип бројања у елеменшарној рачунској настави 457

јања јесу: постави се један и тиме се полази, па се дода друго један и сабирањем ових двеју јединица даје нову трећу јединицу. А низ бројева има своје логичко порекло у чистом мишљењу, које је разрешено од сваког опажаја и садржине.

Прва основна радња је дата или је последица претходног бројања и као полазна тачка не захтева знатан духовни рад. Друга је радња у свима задацима иста: додавање један. И она не захтева овде тако знатан духовни рад. Трећа радња јестесложена и најтежа радња, јер се састоји из обухватања првих двеју радња у једну нову радњу, а то је изналажење резултата бројања. Из овога јасно излази, да је у току сазнавања бројања од велике важности друга и трећа основна радња, јер је прва нешто већ унапред дато, па нема потребе да се више истражује, а не би се слагало ни са самим логичким односом ствари. Код задатка: један и један, не би се ни могло почети са схватањем, јер почетници не би ни разумели радњу: нули додати један, то. један није ништа друго до само један и кад се додаје нули и претпоставља другу радњу бројања, којом треба почети при учењу бројања. Другу и трећу основну радњу треба добро вежбати. Треба почети појмом „и још један“, који појам деца прилично разумеју приликом поласка у школу.

Код ученика почетника не треба претпоставити никакву вештину у бројању, јер оно што собом донесу у школу као бројање јесте само ређање научених бројних речи у аритметичком реду и ништа више. Треба увек почети испочетка. Нарочито треба пазити да вежбања, која се предузимају у циљу сазнања бројева. и бројања не буду досадна, једнолика, већ да се често мењају. Први час рачунања треба да је испуњен радосним радом, да би сви ученици узели учешћа у раду, јер се гради бесконачни низ бројева деци нејасан. На пр.: пљескати у шаке једанпут. Још једанпут. Ко од ученика најревносније пљеска, казати му гласно: „још једанпут! И још једанпут!“... Дигните леву руку у виси опружите 1 прст! Још један! Још један!... док се не опруже свих 5 прстију. — Дигните десну руку у вис! Још једну! (Онда у шали: Још једну!) — Лупните једанпут у клупу! Још једном! Још једном! — Напиши на табли једну црту! Још једну!... Итд. На овај начин ученици упознају само јединице као низ за бројање.

Оваквим само радом не би се никад ни дошло до сазнања вредности бројева, те је стога потребно да деца дођу до схватања вредности бројева и тако створе један сталан, непроменљив низ бројева, који служи за бројање. На пр.: дате су 4 куглице и још 1 куглица. Да се ова једна куглица у трећој основној радњи упозна само као пета (а не шеста) тако је само зато, што се употребљава за њено бројање низ... 4, 5 и што после 4 долази само 5, а не 6. Најсхватљивије је деци кад се за бројање (добројавање) употребе редни бројеви, који се као чланови низа за бројање односе на ствари (куглице и др.), а укупан износ добројаног низа, мора се изрећи основним, простим бројем. Односно уређења низа ствари за бројање, најбоље је, да су у оном распореду како-