Učitelj
516 Д. Димитров
који нису изоловани: за ово време сви су проблеми постављени, све мисли промишљене и све велике и вечите речи казане. Овај „евразиски“ период оставио нам је такво богатство, лепоту и истину, да ми и сада живимо од тога наслеђа. За њим долази период ситњења: Европа се одваја од „Азије“, у самој Азији „центар“ пада, остају само „окрајци“, духовни живот замире и осиромашава. Новија судбина Русије, почињући од 16 века, може се сматрати као грандиозан покушај да се утврди центар и самим тим обнови „Евразија“.
СЛОВЕНСКИ ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД
Националне особине у васпитању — од Д. Димитрова, доцента Трг. академије у Варни —
Још на први поглед искусни посматргч уочава народност човека кога сретне. Она као да се изражава на његовом лицу у боји коже, у очима, коси, у расту његовом, ходу, манирима и у свима појединостима његовог живота. У броју својих наследних особина, дете носи и особине свога рода. Оно наслеђује не само спољашње, већ исто тако и карактерне особине. Карактер народни наслеђују покољења.
Језик. — Свака се нација разликује од друге и по својим духовним богатствима. Језик, нарави, обичаји, материјална и духовна култура, народне умотворине, песме, приповетке, пословице, народна прошлост и народна прегнућа, све то коренито одликује један народ од другога и предаје се покољењу, како се каже: заједно са мајчиним млеком. Под њиховим утицајем омладина цвета и снажи се; прве навике, прве мисли и осећања која њу обузимају, имају свој корен баш у тим народним особинама. Богатство матерњег језика услов је за умно богатство, круг појмова и 60гатство претстава детета, као и за његову подобност да задобије знања преко језика и да исказује своје мисли. Одговори, приговори, причице, гатке и др. развијају оштроумље човеково, његово сналажење и умешност да вешто одбија управљене му приговоре, да сплете говорника и да вешто лавира усред његових питања и изражаја. Умешност, етикеција, дипломатско понашање човека према другима, у зависности је од богатства матерњег језика. Вештина и особина тактике турске дипломације дугује у главном томе. Колико смо бедни у том погледу ми Бугари. Језик послушне раје са својим отсечним формама на „да“ и „не“, лишен сваке окретности, дубокомислености и спретне двосмислености, остаје и данас такав. Без звучности изговора, без музике и лепоте изговора, бедна и монотона, наша реч се развија са великим запињањем, заплетена и нејасна.
__