Učitelj

„Исток“ и „Запад“ у историји Старога Света 515

синтеза источних и западних култура... Русија може да оствари своју „евразиску“ мисију и да реализује своју битност новога свразиског културног света једино на оним путевима, на којима се она пре револуције политички развијала из средње Азије и кроз Средњу Азију, у приморске области Старога Света.

Овде изложени кратак план нове историске схеме стоји у свесној противречности како са познатим нам уџбеницима историске вулгате, тако и са неким повременим покушајима њенога преображавања. У основи предложеног плана налази се признање да је „историја“ везана са „географијом.“ Али за разлику од Хелмолта, који је унео географску поделу у основу распореда градива целокупне светске историје, аутор истиче неопходност рачунања са правом, а не са условном географијом уџбеника и брани јединство „Азије.“ То олакшава пут за објашњење факта јединства „азијатске“ културе. Тако ми уносимо неке корективе у нову концепцију „светске историје,“ коју је предложио немачки историчар Дитрих Шефер. Шефер кида са вулгатом „светске историје“, која се већ одавно преобратила у механички збир појединих „исто рија“. О) „светској историји“, тврди Шефер, може да се говори само о тога момента, када по Земљи разбацани народи стану да долазе међу собом у додир, тј. од почетка „новога доба“. Али из самога Шеферовог излагања УеНрсезстћећје дег Мешхен ВИДИ се, да с његове тачке гледишта „светској историји“ пртходи ипак стара „историја Западне Европе“. С наше тачке гледишта: 1) историја Зап. Европе само је део историје Старога Света; 2) историја Старога Света не долази путем доследног развића до стадијума „светске историје“. Овај је однос друкчији и сложенији: „светска“ историја почиње само онда, када се нарушава јединство Старога Света. То јест овде не постоји праволиниски прогрес: историја у једно исто време и добија у „екстензивности“ и губи у „целини“.

Предложени план је тако исто и корекив других добро познатих схема, које претстављају светско-историски процес као низ ступњева који се по реду реализују, хронолошки смењују и протежу у прогресивном низу. Факат, да култура не остаје стално на истом месту, већ да њени центри мењају место, као и други факат, да се култура вечито мења и то не само „квантитативно“, већ и квалитативно, или тачније само квалитативно (јер се култура уопште не може „мерити“, већ само оцењивати) не подлеже сумњи. Али би била бесплодност покушавати да се трансформација културе подведе под „закон о прогресу.“ То је прво. Друго, на историју Старога Света у целини не може се применити обичан и хронолошки низ појединих историја (прво Вавилон и Египат, онда Јелада, па Рим итд.). Ми смо усвојили тачку гледишта с које се открива синхроничност и унутрашње јединство историје Старога Света у њеној целокупности. У почетку — а овај „почетак“ се протеже од 1000 година пре Х. Р. до 1500 г. после Х. Р. — постоји једно огромно, необично моћно и напрегнуто кретање одмах из неколиких центара, али центар

33»