Učitelj

Библиографија 555

површинама природно-каузалне једнодимензионалности, просторне сукцесије, оног језивог Ремкеовог МегкеНипа-а уоп МУшкискенеп шп Масћетапдег. А то је, опет, материализација душевнога. Или — што је чешћа појава — духовно-научна психологија завршује као. чист психологизам и хуманизам. Као у философији просвећености, сродној по свом карактеру знтрополошком периоду класичне философије, јер „у обема влада исто повлачење у субјект, исто сумњом пресићено мрзовољно напуштање метафизичке спекулације, иста предилекција за емпирично —генешично посмашрање човечјег душевног живоша .. .“7)

У жаснута материалистичко-позитивистичком „психологијом без душе“, духовно-научна психологија ушла је, руковођена духом слободе, у субјект, раније неприступачан напорима метафизичког материализма. Место да истим кључем паникејом духа — уђе у транссубјективну стварност она је, једном у души, заклопила катанац и кључ бацила. Тако је једно ропство замењено другим; свеједно да ли је то ропство „заробљеника у лали“. МИ зато се она данас врти у затвореном кругу, у солипсизираној самољудској душевној стварности. И зато она, само другим језиком и на другом плану, понавља давно речену Попсову мисао: „Тће ргорег зиду ог тапкта 15 тап“. Зар, например, Фројдјунговска психолошко-биогенетска теза о развоју човекове психе из праоблика, причему је свака онтогенеза понављање филогенезе, није у ствари парафраза наведене антропоцентричне фразе Попсовер Зар то није врло смели и врло сумњиви Протагорин ћото-тепзига став» Зар то није, истовремено, и најизразитији психологизам: заснивање целокупне философије на психологији, свођење и извођење логике, теорије сазнања, аксиологије, онтологије из субјективних доживљаја» А психологизам је најчешће—субјективизам. Немогућ, наравно, после једнога Платона, Хегела, Хусерла, Ојкена, Зимела...

Од првих, врло скромних почетака психоанализа је, доскора, била у непрекидном сгезсепдо. За кратко време она је доживела неслућени развој, фантастична обогаћења своје садржине, све сложенију разгранатост својих учења. Али је за то кратко време — за неколико деценија — психоанализа прошла кроз неколико фаза, од којих је свака за себе значила нов успех и нову победу и крупну измену првобитних поставака. Психоанализа је поникла из практичнотерапијских разлога. Трагања практичнога ума за интропсихичким, дубоко укорењеним факторима завршила су се открићем пошсвести, у којој анализа проналази корене свесног живота, свести, бескрајно малог исечка из тоталитета пот«свеснога. Увучена у тајне ирационалног света душе, мисао се нашла пред понорима и, самим тим, пред једним новим, претежно теориским задатком: да ошкривено разазна, објасни, рационализира; да га, такорећи, психолошки и логички уобличи, савлада. На тај начин елементи психоанализе постају предмет теориског ума. Жива, недељива супстанција психе превлачи се све гушћом мрежом појмова: у једном налету интелектуализма анализа приступа вивисекцији душе, дроби је, разламг, дезинтегрира. То време психоанализне исихошомије траје доста дуго: низ насиља на органску целину, низ парадокса да се гола свест увуче у потсвест. У том раду опојмљавања непојамнога, у летимичним додирима сазнања «са несазнајним, сагледања арепоп-а душе 5иђ 5ресје ниеПес!!5, ничу магичне стварности психоанализе, читави ројеви појмова и категорија фиктивних, чију нам је тајну постојања открио Кантов трансцендентализам. Душа као „ствар по себи“, ирационална и алогична, открила се можда једној интуицији, али се потпуно затворила, као шкољка, од хладних додира разума уопште, који судећи по многим, необично трезвеним антиинтелектуалистичким философијама (Платон, Плотин, Спиноза, Шопенхауер, Бергсон, и др.) није први фактор сазнања. Психоанализа је била приморана да скује хрпу неадекватних претстава и да, тако, потврди мисао фикционализма, А5-Об-философије, по којој „целокупни свет претстава у свом тоталитету није одређен да преслика стварност — ово је сасвим немогућ задатак — већ да буде оруђе за боље сналажење у стварности“,2) по којој „мишљење предузима духовите операције, вештачка помоћна средства... да омогући што сигурније, брже и елегантније решење задатка логичне функције.'5) И збиља,

1) Хлпдебђапа, Сезстастје дег РћПозорте, 368 5) 0. Маћпрег, Гле РиПозорће дез А5-0р, 22 59 ла. 8