Učitelj

606 Проф. Николај Лоски

хичког, ни физиолошког, већ социјалног карактера. Као и сваки: виши облик бића и оно се наслања на ниже процесе, у овом случају на психичке и физиолошке процесе човекове јединке, уносећи ове у себе као своје потчињене моменте, али не исцрпљујући се њима.

Такво учење о социјалном бићу може се назвати органско с једном оградом, да се под овом речи не подразумева биолошки појам организма, већ веома општи филозофски појам органске целине, тј. целине која условљава своје елементе и која није производ њихова збира. Нарочито не треба поистоветити такво: органско схватање са Спенсеровим учењем и учењем осталих социолога,; који друштво зближавају са организмом животиње, само: схватајући организам у духу механистичког погледа на свет. Таква „органска“ теорија друштва у својом принципијелним основама. готово је супротна учењу које ја заступам.

Органско учење може да се развија у духу имперсонализма или трансперсонализма, одричући лични карактер социјалне целине, како то чини, на пример, /. Гурвич у књизи „Есћје' 5 5уз(ет, дег копктејеп ЕНЧК“ или, у крајњем случају, не дотичући се овога питања, као што то ради, на пример, Шпан у својој књизи. „ДСезеП зсћан зјећге“ +)

Међутим, постоји мишљење да се доследни систем онтологије може развити само у том случају, када се свака органска целина, способна за делатност која тежи циљу, разматра као стварна или потенцијална личност.

Циљ и смисао светског процеса садржи се у постигнућу савршене потпуности бића, наиме потпуне стваралачке радљивости, која је проткана добром, лепотом и налажењем апсолутне истине, Овај се идеал не остварује у стању распадања и узајмне борбе супстанцијалних посленика, већ на основи њихове савршене љубави према Богу и један другоме, љубави која ствара конкретну њихову једнакост, Царство Божије. Такав циљ, подизање у добру, има смисао и налази услов за своје остварење само у том случају, када су супстанцијални посленици снабдевени стваралачком самосталном снагом тако да су способни слободно да бирају неки пут добра, тј. јединство и љубав који расту, или пут зла, тј. мржње и раздвајања.

Правилни пут владања је пут ка царству Божјем. Овај идеални циљ подједнако претстоји свима посленицима; сваки је од. њих носилац апсолутне вредности и зато се не може снизити само: на степен средства. Имајући у виду ову вредност личности и. идеал њеног развића, може да се утврди правилан однос између човечје личности и друштва, посебице државе. Подизање у добру може бити само слободно; зато држава мора да остави човеку формалну слободу, тј слободу избора не само за пут добра, већ.

%) Излажући органско учење Гиркеово у студији „Оно у. Сјегке ај5 БесћезрћПозорћ“ („Тороз“, Вапа Х!, Нен 1, 1922), Гурвич тежи да и Гиркеово учење о Уегђапазрегзоп протумачи у духу имперсонализма (в. 117 стр.).