Učitelj

Органска структура друшшва и демокрашија. 605

њихова једнакост апстрактна. Уколико пак они ступају у односе јединства у љубави и узајамно усвајају конкретни садржај циљева један од другога за једнако њихово остварење, утолико њихова једнакост постаје конкрекшна.

Сваки супстанцијални посленик је (слично Лајбницовој монади) активна или потенцијална личност. Зато се такав поглед на свет може назвати персонализам. Релативно развијенији посленици стоје на челу веће или мање групе мање развијених посленика, њих органски уједињују и од њих стварају једну целину за заједничку делатност. Тако, на пример, човеково ја је органски центар за ћелије тела; даље свака ћелија има свога посленика који уједињује њене молекиле итд. до последњег елемента, рецимо, до електрона. Одоздо од човековог ја до горе, ми налазимо низ степена организовања: човечја ја образују органско јединство народа (нација, држава), народи су елементи човечанства итд. све до јединства васионе. Пошто сваки овај ступањ има свога супстанцијалног посленика вишега реда (према ступњу развића), него што је онај на нижем ступњу, то је ово хијерархиски. персоналазам.“) - Према таквом схватању света, државна целина је личносш вишега реда него човек. Да бисмо проверили да ли је могућно такво учење, узећемо дефиницију појма личности коју је ставио у основе свога персонализма В. Штерн. „Личност је, каже Штерн, такво биће које и поред све множине делова образује реално оригинално јединство и по врсти и по вредности и, као такво, не гледајући на множину делимичних функција, остварује јединствену самосталност која циљу тежи.““)_

Постојање једне делатности која тежи циљу, делатности која је оригинална и по врсти и по. вредности, сасвим се очевидно испољава у животу државе. Зато ако смо ми снагом општих филозофских разлога (полазећи од учења о односима уопште, а. напосе о узрочности итд.) дошли до уверења да извор таквих делатности може бити само једно онтолошко начело, један супстанцијални посланик, онда је природно што покушавамо да и државну целину размотримо у духу овог учења. У таквом случају грађани једне државе су личности са мањим ступњем развића, који делимично свесно усвајају, али у још већој мери нејасно тенденције целине које теже циљу и способни су да постану органи за извршење ових или оних њихових момената, слично томе, како су ћелије у човековом телу, на пр. мускуларна влакна, способне да буду органи за остварење човековог ја.

Такво јединство многих посленика је један од ступњева конкретизације једнакости, која ствара нови облик реалног бића. У самој ствари, рат, међународни уговори, судски процес итд. државни акти образују нарочиту сферу бића, која није ни пси-

#) Хијерархијски персонализам је јако раширен у филозофији и постоји у врло различигим нијансама Тако, на пр., његови су различити облици претстављени у системима Лајбница, Фехнера, Вунта, Ед. Хартмана, В. Штерна (види

његову одличну књигу „Регзоп ипа Засће“, и др. жж) уу. Зтегп, Регзоп ипа Засће, 1, 1906, стр. 16.