Učitelj

664 Гвозден М. Станић

КРОЗ КЊИГЕ И ЖИВОТ

Што више мушкости

— од Гвоздена М. Станића —

„Нама и нашем народном животу још за дуго времена треба што више мушкости“, — рекао је 1982 год. у Народној скупштини ондашни министар просвете г. Др. Раденко Станковић.

Овој мисли, која може слободно да послужи као основ читавом просветном програму нашем, није у своје време поклоњена довољна пажња. Ни стручна штампа, па чак ни наша сталешка штампа нису се онда ничим осврнуле, на ову значајну изјаву нашега ранијег просветног шефа.

Али ако се тада учинио можда и нехотичан грех, налазим да бар сада не треба пропустити прилику. Горња мисао доведена у везу са последњим догађајима, те још како је актуелна. Она у овим данима чудно звучи: и као пророштво и као императив! | Никада наш национализам — рачунајући од Куманова до скорашњих дана; никада наше југословенство није било у већем замаху, у узвишенијој екстази но ових дана... Верујем да суи најравнодушније присталице национализма, као и сви прикривени противници његови, морали да констатују истину: национализам нашег племена још је у полету и још није извршио своју задаћу. У том правцу нас тек очекују дужности — и то свете дужности.

Треба од националног елана данашњице створити живу силу. Треба прихватити и упутити на прави пут оне што са побожношћу приступају националном крштењу. Треба од ове расплинуте снаге створити здраве мушке борце, који ће у критичним моментима умети и моћи да мушки послуже националним идеалима нашега народа... Осећам да је по овом питању потребна реч народних учитеља, па стога и приступам овим редовима.

:

__ Захваљујући изванредним духовним особинама нашега народа: нашем самопоуздању и нашем урођеном државотворству, ми смо до сада излазили прекаљени из свију националних тешкоћа, па чак и из пораза. У таквим случајевима само се наук стицао. Народни гениј добијао је један мотив више. Стечено сазнање бележено је речима: „Јунаштво је цар зла свакојега!“

Најбољи ондашњи учитељи нашега народа — наши гуслари, нераздвојни пратиоци туге, жалости и несреће наше — указивали су, те још како педагошки, не само на недостатке државотворне свести код великаша-наших, већ и на оскудицу истинске мушкости наше. Управо, када се говори о циљу наше народне поезије несумњиво да је буђење народног поноса и изазивање мушкости њен главни задатак.

Читајући наше народне песме, ми се подчињавамо чудној сугестији. „Крв нам узаври, кипи и гори“, што рекао песник. Револт је неминован. Стичемо уверење да је само недостатак у Оби-