Učitelj

Још о глобалном метолу 643

читаоца „репродукција акустичких речи,“ као посреда алка између визуелних утисака и мисли, по правилу отсуствује и не може бити уочена никаквим интроспективним методама. Међутим с другим Ростохаровим разлозима немогуће је не сложити се... ако су само у њима правилно изнета мишљења писаца које он критикује. Допуштено је пак да се и у то посумња, јер, посебице, на пр. РНћода, сам подвлачи разлику између процеса читања у деце и у одраслих (управо разлике у покрету очију приликом читања деце и читања одраслих, на којима се врло подробно задржава Рићода, јесу по његовом мишљењу симптом разлике, а не сличности), и у својим психолошким погледима ближе стоји тзв. ОезтаНрзућојогје него бихевиоризму, иако је и тачно да његова терминологија има много трагова „американске“ психолошке школе и зато често уводи читаоца у заблуду. Уосталом, наш задатак у овом случају није да бранимо РИћоди и његове погледе, нарочито погледе свих „глобалиста“, међу којима може бити има и таквих против којих су Ростохарови разлози сасвим оправдани. Суштина ствари није у томе, већ у ономе, да се читалац када прочита Ростохарову књигу, и поред његове паметне трезвености, налази изненађен како он мало схвата савремени педагошки покрет и Како у књизи потпуно отсуствује свака права педагошка проблематика и широки педагошки хоризонти, дакле, све оно што се у изобиљу налази у критикованом РНћоди. Не треба се изненађивати што је Ростохар посвећујући целу књигу проблему почетне наставе читања у суштини потпуно мимоишао ону проблематику коју наглашава покрет глобалног методаи која је око њега окупила велики део учитеља који тражи нове путеве и који стваралачки раде, па међу њима се налази и Врана, који се упорно убраја у присталице глобалног метода. По мишљењу Вране, кога наводи Ростохар (36), дете „само долази до анализе речи на гласове и слова, тако да нека деца почињу анализирати већ после четири недеље читања целе речи или фразе.“ Ако наставник не спречава, већ потпомаже ову слободну анализу деци познатих речи, онда „анализа се претпоставља сама по себи, деца дознају за све већи број слова, тако да се поступно упознају са целом азбуком.“ Но разуме се и Рићода не искључује анализу и не сматра да умење читати не претпоставља знање појединих слова, мада он и (пот: пуно оправдано, по нашем мишљењу) мисли, да се право брзо читање не налази у слагању гласова, већ у схватању речи. Али он дозвољава, каже Ростохар, анализу само на крају наставне године. Претпоставимо чак и да је ово тачно (уосталом дозвољено је и у то посумњати). По Ростохаровом мишљењу целокупан проблем глобалног метода своди се на то, када с децом да се почне анализа: РИћода дозвољава анализу после седам месеци, што је, по Ростохаровом мишљењу неправилно, Угапа после четири недеље, што је већ готово идеално, јер сам Ростохар на основи „психолошких огледа“ сматра да „анализа речи може да се одмах спроведе од почетка наставе и да се спроводи лако и успешно.“ У самој ствари „зашто се вежбања у анализи дају