Učitelj

Школа у Русији п револуција 53

ИНОСТРАНИ ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД

Школа “у Русији и револуција — ОД проф. С. Хесена —

У току јесени 1932 године школска политика совјетске власти ушла је у нову карактеристичку фазу свога развића, Још 25 августа 1981 године Централни комитет партије издао је „уредбу“ којом се сви ранији совјетски покушаји школске реформе у правцу стварања нове школе, а који одговарају комунистичком идеалу образовања, проглашавају за „левичарско скретање“ и за „скривени троцкизам“. „Главни недостатак“ совјетске школе“ та „историска“ „уредба“, по речима совјетске штампе, налази у томе, што ученици немају солидна и тачна систематска знања из појединих предмета, услед непрекидног и журног експериментисања са тако званим „новим методима“. После одлучног и потпуног одрицања од свих нових метода, које је делимично совјетска педагогика позајмила од радикалних педагога Запада, а делом сама пронашла (као, на пример, комплексни метод, метод пројеката, бригадни метод, Долтонски метод итд.), у јесен 1932 год. обнављају се: „час, као основна јединица наставе у школи“, „руководећа улога учитеља“, разреди (уместо „група“ и покретних „бригада“), „чврста дисциплина у школи која се ни казне не гнуша“, све до „истеривања из школе“, уџбеника као главног наставног средства, метода („систематско обрачунавање успеха“) претходних испитивања, „стабилног распореда чосова“ и свега онога у чему су совјетски педагози до скора налазили „нужне атрибуте буржоаске школе“, као класне школе, која има корен у особи-

нама капиталистичког строја.

Једновремено са обнављањем структуре старе школе следовало је и установљавање традиционалних наставних предмета. Највиша тачка овога процеса била су два декрета о настави историје и географије (16-У-1934), у којима је дословно ово написано: „Настава историје у школама С.С.С.Р. не задовољава. Уџбеници и сама настава су апстрактног и схематичког карактера. Место предавања грађанске шсторије у живом и занимљивом облику са излагањем најважнијих догађаја и чињеница у њиховој хронолошкој доследности, са карактеристиком историских појединости — ученицима се дају апстрактне одредбе друштеноекономских формација, замењујући на тај начин повезано излагање грађанске историје са апстрактним социолошким схемама. Главни је услов за чврсто ученичко усвајање течаја историје чување историско-хронолошке доследности у излагању историских догађаја са обавезним добрим памћењем важних историских појава, историских радника и хронолошких чињеница“. „Настава географије у основној и средњој школи пати од битних недостатака, од којих су најкрупнији: апстрактност и сувопарност у излагању, недостатак физичко-географског градива, слабо ори-