Učitelj

112 д-р Артур Либертш

кећ 1п бе агисаћ зуојзјеу. МегофСпо зет пазјеуа] розашегпе 1а5!позни сејеса Соуека [осепо Фгисо од агисте, у гезше! ра 50 у С1омеки зројепе у зуојеугајеп 1п епКгајеп озеђпози ИК, у Кагегет «тајо зуоје епојпо 11 зкирпо једго Те! ш:ћоф се. Теса једга рат тогосе ђезедпо 1тамн, Тешуес Је пишшупо додуен, Кадаг зе у Жу]јепји згесато 5 Соуекот, |! је гез сеп Соџек. Зај шта !ак с0мек па зеђ! ројес узећ зрогпашћ Јазблозн, К; са одНКијејо, 5е уедпо пекај педојосепеса !п шасопатеса, пекај, гад! сезаг ба ургау додушпо КоБ сејеса Сјоуека. Та5бо педојосепо ра је 2а пјесом мавојт урну па зојиа пајуаХпејбе !п пајофосТпејбе, даз! је ођепет пајптпејз! де! пјесоуе озебпозн.

Религијска педагогија — ОД А-р Артура Либерта —

Када се религијска педагогија у односу на свој опште човечански и културни значај упореди са другим типовима педагогије, онда се несумњиво увиђа, да је она најважнија форма свега васпитања.

Њен се изванредни педагошки значај испољава већ и у културно-историском погледу. Од првих најранијих ступњева културе па све до у најфиније врхове духовног развитка једна моћна религиозна тенденција прожима целокупни унутрашњи живот човека. Она је активна у сваком стадиуму развитка и у свакој генерацији. И рационалистичка столећа, као и људи који мисле интелектуалистички и механистички имају у себи, нако у већини случајева несвесно, мање или више снажну религиозну особину. Интересантно је, како се често може видети, да баш такви људи верују, било где и било у какво сујеверје или како несвесно негују култ неког фетиша. Обично се такво сујеверје или култ фетиша обавија и облачи у научно одело. Но при томе се не сме заборавити, да се основа и срж скоро целокупног научног рада уопште своди на такве ирационалне претставе и осећања.

Тиме смо дошли до другог разлога, због кога је религијска педагогија постала тако изванредно значајна.

Човек а нарочито и пре свега дете, нема само разум, вољу и осећање. У свима нама се налазе тајанствене силе, загонетне ирационалности, за које ми и немамо згодна имена. Најбоље се може објаснити њихова суштина, када се помисли на мистичку веру у Бога или у богове, која испуњава све људе. При томе није потребно да човек мисли нити на неку веру која би била формулисана у неким светим књигама а ни на Бога или неке богове који би имали неке више етичке или духовне квалитете. |

Која су пак пра-осећања, из којих произилази та вера, о томе постоје разна и различита мишљења.

Једно је ипак сигурно, наиме да су овде два момента Од пресудног значаја: инстинктивно осећање људске сићушности и

ари